Piše: profesor Stefan Surlić
Zato važnije pitanje od toga ko će osvojiti koju funkciju glasi: kakav političar je danas potreban Republici Srpskoj?
Maks Veber je pre više od jednog veka napravio poznatu razliku između onih koji žive „za politiku“ i onih koji žive „od politike“. Međutim, u savremenom dobu ta dva tipa nisu potpuno odvojena. Demokratiji su potrebni profesionalni i plaćeni političari. Problem nije u tome što neko prima platu za javnu funkciju, već u tome šta mu ta funkcija predstavlja.
Onaj ko živi za politiku u njoj vidi poziv, ideju i odgovornost prema zajednici. Onaj ko živi isključivo od politike u funkciji vidi izvor prihoda, privilegija i lične sigurnosti. Za prvog je vlast sredstvo za ostvarivanje određene politike. Za drugog je vlast sama sebi cilj.
Veber je smatrao da su dobrom političaru potrebne strast, odgovornost i sposobnost odmerenog rasuđivanja. Strast bez odgovornosti proizvodi fanatika, odgovornost bez strasti bezličnog birokratu, a političar bez mere lako počinje da veruje da su njegovi interesi jednaki interesima države i naroda.
Upravo je brisanje granice između države, partije i lidera jedan od osnovnih problema balkanske politike. U Bosni i Hercegovini tome se pridružuje nacionalno pitanje koje je najizraženiji instrument manipulacije. Položaj Republike Srpske i česta osporavanja dejtonskih nadležnosti jesu stvarne političke teme.
Ali odbrana nacionalnog vitalnog interesa ne može biti opravdanje za odsustvo odgovornosti u ekonomiji, zdravstvu, obrazovanju i upravljanju javnim resursima.
Nova generacija političara zato ne treba da zanemari nacionalno pitanje, već da pokaže da se Republika Srpska ne štiti samo teškim rečima i krizama. Štiti se snažnim institucijama, pravnom sigurnošću, ekonomskim razvojem i ostankom stanovništva. Patriotizam koji ne može da zaustavi odlazak ljudi vremenom ostaje bez zajednice koju bi trebalo da brani.
Crna Gora je pokazala da generacijska promena na Balkanu u nekom obliku jeste moguća. Jakov Milatović i Milojko Spajić pojavili su se kao političari drugačijeg profesionalnog i životnog iskustva od generacije koja je oblikovala politiku devedesetih. Njihov uspon nije bio zasnovan samo na mladosti.
Ponudili su prepoznatljiv ekonomski program, jednostavan politički jezik i obećanje da se politika može vratiti svakodnevnom životu građana.
Bez obzira na to kako ocenjujemo njihovu ideologiju i konkretne poteze, njihov najvažniji doprinos bio je psihološki: pokazali su da višedecenijski lideri nisu nezamenljivi. Milatović je pobedio Mila Đukanovića, Pokret Evropa sad postao je najjača parlamentarna stranka, a Spajić premijer.
Crna Gora, međutim, predstavlja i upozorenje. Brzi sukob Spajića i Milatovića, personalizacija novih partija i nestabilnost koalicija pokazuju da mladost nije garancija institucionalne zrelosti. Nova lica mogu veoma brzo usvojiti stare političke navike. Generacijska smena bez izgradnje institucija lako se završava samo promenom ljudi na vrhu.
U Republici Srpskoj nijedan političar trenutno ne simbolizuje mogućnost generacijske promene snažnije od Draška Stanivukovića. Njegov najveći politički kapital, međutim, nije mladost, pa čak ni veština korišćenja društvenih mreža. Njegova najvažnija prednost jeste sposobnost da u neposrednom kontaktu sa ljudima deluje prirodno.
Kod njega se retko stiče utisak da su susreti sa građanima obaveza koju trpi zbog kamera. Čini se da uživa u razgovoru, fizičkoj blizini i razmeni emocija. Posebno su upečatljivi prizori starijih žena koje mu prilaze, grle ga i obraćaju mu se kao nekome iz sopstvene porodice.
Taj efekat “baka koje ga grle“ nije beznačajan detalj političkog marketinga.
On govori o emocionalnoj reprezentaciji. Građani ne traže samo nekoga ko će zastupati njihove interese; žele političara koji ih vidi, sluša i ne pokazuje nadmenost prema njihovom načinu života.
U tim zagrljajima Stanivuković prestaje da bude udaljeni pripadnik političke elite i postaje „nečiji unuk“, mladić iz komšiluka ili član porodice kojem se može prići. To je velika prednost u društvu u kojem građani političare uglavnom doživljavaju kao nedostupne ljude okružene obezbeđenjem, službenim automobilima i stranačkom hijerarhijom.
