NOVI SAD - Sedmog dana Sterijinog pozorja prikazane su dve predstave u konkurenciji "Bez buke od dva do šest" Hartefakt kuće Beograd i "Moje pozorište" Ateljea 212, takođe iz Beograda.
Prvu predstavu odlikuje izuzetna kamernost i intiman prostor u kojem se odvija insert iz života profesorke lingvistike (Anita Mančić) nakon smrti njenog muža koji je bio ugledni sudija. Pretražujući njegove stvari otkriva da je suprug vodio dvostruki život i da je postojala druga žena u njegovom životu. Ispostavlja se da je to prostitutka visokog ranga, te se između njih dve odvija čudnovata veza. Sve to biva i te kako primećeno od komšija iz zgrade koji nemilosrdno komentarišu novi način života i ponašanja profesorke.
Šta se dešava sa njima? Ne znamo. Predstava je stala negde pri kraju i odjednom završila nekom vrstom osvajanja lične slobode profesorke i ništa više. Dramski tekst Sofije Dimitrijević ne problematizuje odnose, ne otkriva očekivane skrivene tajne i ne zadire dublje u psihologizaciju ličnosti, već se zadržava na nivou realističkog prosedea.
Ovakav pristup prati i režija mlade Tare Mitrović, koja ne uspeva da izvuče ni deseti deo glumačke snage koju nosi u sebi jedna Anita Mančić. Svojom tematikom predstava se uklapa u dramaturgiju festivala, koji ove godine ima naslov "Naše priče sećanja i stradanja" i verovatno je zbog toga u selekciji.
Autorski projekat Borisa Liješevića, "Moje pozorište", zasnovan je na već dobro poznatoj matrici u pozorišnoj umetnosti. Umetnik (u ovom slučaju reditelj) je centralna figura koja sebe i svoj život preispituje u svakom pogledu, te razotkrivajući svoje probleme otkriva i naše. Koliko smo zapravo svi slični u potrazi za tim moćnim pitanjem, ko sam ja? Neko se ranije, a neko kasnije zapita i poželi da pronađe odgovore.
Jedan takav univerzalan odgovor je ponuđen na kraju predstave u priči o buretu sa vinom koje je čekalo da ga otvore povodom ženidbe glavnog junaka. Kada je došao i taj dan bure je bilo prazno. Postojala je nevidljiva rupica kroz koju je u desetogodišnjem iščekivanju iscurilo vino. Kada nam je i kuda to iscurio život? Samo se okrenemo i evo nas na kraju. Time Liješević postiže da njegova priča bude i naša priča. Odličan glumački dvojac nas je vodio kroz ovu predstavu, Nebojša Ilić kao jedna verzija Borisa Liješevića i Vojin Ćetković kao njegov otac. Ležernost kojom nas osvaja Ilić je veliki dar ovoga glumca, ali je to samo privid i ispod tog opuštenog pripovedača je slojeviti lik čoveka u potrazi za sobom. Nasuprot njemu je Vojin Ćetković koji svedenim glumačkim postupcima kreira vrlo složene likove Oca, Upravnika pozorišta, Šefa turističke agencije. Njegova ispovest sinu kroz dnevnik koji je vodio je svojevrsna glumačka lekcija na temu verizma u pozorištu.
Prisustvo autora/reditelja na sceni samo pojačava to osećanje verovanja u sve što se dešava, potpomognuto sa tri izvanredna glumačka stuba, Branka Šelić, Ana Mandić i Bojan Žirović. Na kraju, možda je ipak najtačnije ono što sam autor ispisuje kredom na zidu: ovo je predstava o slušanju samoga sebe! U potrazi za odgovorom na pitanje ko sam ja, dodao bih ja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
