Maja Kolundžija: Sve majke svijeta dijele emocije Đuke Tesle

Od samog početka ja sam se, na neki način, poistovetila sa likom Đuke Tesle. Za lik majke koja pred sam kraj svog života iščekuje sina u nadi da će ga poslednji put videti neohodno je da razumete njenu emociju, a preduslov za to je da i sami doživite i proživite neke stvari u životu. Verovatno da pre deset ili dvadeset godina ne bih mogla u toj meri da razumem emociju majke koja ima još samo tu jednu želju pre nego što napusti ovaj svet.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" Maja Kolundžija, glumica, objašnjavajući kako se našla u ulozi Đuke Tesle, majke Nikole Tesle, u monodrami "Iskra" koja je na Međunarodnom takmičenju malih scena i monodrame u Istočnom Sarajevu nagrađena  kao najbolja predstava. Talentovana glumica kaže da je nagrada za njenu ulogu u ovom komadu po tekstu Ružice Vasić i u adaptaciji i režiji Dejana Cicmilovića ogroman podsticaj i važna doza samopouzdanja za izvršenje zadatka koji je sebi postavila.

- Nagrada mi mnogo znači, svaka nagrada je podsticaj i ohrabrenje za glumca, pokazuje da je na pravom putu i da je to što je stvorio vredno i istinito.

Ova nagrada za mene ima i dodatnu težinu, pored zvaničnog priznanja, pohvale koje sam dobila od predsednice žirija, jedne od najvećih glumica na ovim prostorima,  Tanje Bošković, ulivaju mi dodatno samopouzdanje i potvrđuju da sam dorasla zadatku koji sam sebi postavila - rekla je Kolundžija.

GLAS: Otkud ideja da se bavite tekstom koji na izuzetan način i uz Vaše bravurozno izvođenje  govori o Nikoli Tesli iz vizure njegove majke?

KOLUNDžIJA: Ideja se rodila slučajno, mnogi mi ne veruju kada kažem da sam sanjala lik i poželela da ispričam Đukinu priču. Zamolila sam moju prijateljicu, dramaturškinju Ružicu Vasić da razmisli o tekstu i nakon nekoliko meseci imali smo prvu verziju. Naravno, ona je bila preopširna i u izvornoj varijanti, monodrama bi trajala više od tri sata.
Rad na tekstu podrazumevao je ozbiljno istraživanje, proveravanje istorijskih izvora, odvajanje činjenica od mita koji je često povezan sa najvećim ličnostima.
Usledio je mukotrpan proces kada smo morali da je svedemo na nešto više od jednog sata, u čemu mi je od velike pomoći bio i reditelj Dejan Cicmilović. On je veoma jasno i precizno odredio ključne momente od kojih smo zajednički napravili monodramu.

GLAS: I Vaš životni put je zanimljiv. Otkrijte ga za čitaoce "Glasa Srpske"  i kakve Vas uspomene vežu i za Banjaluku i za Vaše rodno mjesto.

KOLUNDžIJA: Da, iz ove perspektive, mogla bih reći da je moj životni put zanimljiv, ali u vreme tih turbulentnih, dramatičnih događaja nije mi uvek tako izgledao. Rođena sam i odrasla u Kninu i na 18. rođendan, 5. avgusta 1995, morala sam da napustim rodno ognjište. Put me vodio u Srbiju, gde sam se upisala na Fakultet dramskih umetnosti u Prištini, na klasi profesora Milana Plećaša.
Pre samog završetka studija dobila sam priliku da zaigram u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci, gde ostajem narednih 17 godina. Odigrala sam veliki broj uloga, nemam tačnu evidenciju, ali sigurno više od 40 i tu sam stekla nezaboravna glumačka  iskustva, ali i prijatelje za celi život. 
Banjaluka je za mene jedan od najdražih gradova, gde se uvek osećam kao kod kuće.

GLAS: Koje su Vam predstave najviše prirasle srcu  i kako publika danas reaguje na d‌jela koja se izvode na daskama koje život znače?

KOLUNDžIJA: Trenutno igram u nekoliko predstava i rekla bih da su mi one najdraže, verovatno zato što ih proživljavam u ovom trenutku. Pored monodrame "Iskra" veoma aktivno igram i u komediji "Kriza", sa kolegom Petrom Mitićem, za osam meseci odigrali smo oko trideset predstava i zaista uživamo prilikom svakog izlaska na scenu. Priča govori o bračnom paru koji je u krizi srednjih godina kada na površinu isplivaju sve razlike između njih, a razlika je mnogo više nego sličnosti.
Još jedna, veoma emotivna predstava je i istinita priča o Dobrili Kukolj, koja je kao devojčica preživela strahote jasenovačkog logora, izgubila neke od najbližih članova porodice, ali istrajala i doživela da ispriča svoje potresno svedočenje. Svedočenje koje je u pojedinim momentima toliko strašno da je teško poverovati da su se takve stvari zaista desile. Igram i u nekoliko dečijih predstava, a to mi pričinjava veliko zadovoljstvo, najmlađa publika je takva da odmah dobijate reakciju na ono što pokazujete na sceni, bilo to dobro ili loše. Mislim da su dečije predstave veoma dobre kada glumac želi da u realnom vremenu dobije povratnu informaciju, iskrenu reakciju na ono što radi na sceni.

GLAS: Kako glumci danas žive i, po Vašoj ocjeni, kakvi se tekstovi danas nude?              

KOLUNDžIJA: Glumci danas, a i oduvek žive neizvesno. To znači da ne postoje garancije i stalni angažmani za većinu. Najpoznatija imena imaju veoma mnogo angažmana, jedva da stižu da odgovore na sve pozive, ali većina nije te sreće.
Mnogi diplomirani glumci bili su prinuđeni da se okrenu nekim drugim profesijama, a glumi se vraćaju povremeno, kada im se ukaže prilika.
Ova profesija, kao i mnoge druge, podleže subjektivnom sudu i teško je reći da li je uvek kvalitet taj koji je presudan. Ako volite glumački poziv, morate da budete strpljivi, da čekate priliku i da date sve od sebe kada se ona ukaže. Ja sam se odlučila i za alternativni put, da sama sebi stvaram prilike, biram tekstove i pravim predstave u kojima se prepoznajem.
Kao i uvek, i danas postoje različiti tekstovi, neki su sjajni, neki manje dobri, oni najbolji obično prežive i o njima se priča. Naravno, i na nama glumcima je da tekst prenesemo na najbolji način kako bi ga publika prepoznala.

PUBLIKA

GLAS: Nažalost, danas kultura nije prioritet ni u mnogo razvijenijim društvima od našeg. Gledano iz glumačkog ugla, da li ima dovoljno publike u pozorištima danas?

KOLUNDžIJA: Kada je u pitanju publika, poseta u pozorištima zavisi od mnogo stvari, ali svakako da publike nema dovoljno. U velikim gradovima stiče se utisak da su pozorišta puna i često je nemoguće doći do karte za neke predstave, ipak, kada analizirate publiku, ispada da je to jedan zatvoren krug, ljudi koji gledaju sve ili gotovo sve što pozorišna scena nudi, a nekim predstavama se vraćaju i više puta.
Bilo bi dobro da se krug pozorišne publike širi, nadam se da će do toga i doći u budućnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.