Zašto Srbija i Crna Gora ne mogu da nađu zajednički jezik?

Region 19.08.2026 | 08:20

Piše: Prof. dr Despot Kovačević

Međutim, u prethodnom periodu beležimo pad poverenja između lidera, oštrije izjave i udaljavanje pozicija. Za građane obe zemlje ovo nije zadovoljavajući nivo institucionalne saradnje, ali je svakako reč o odnosima koje politika može da narušava, ali ne i da raskine. Mnogi posmatrači misle da je reč o još jednoj političkoj ujdurmi, ali u odnosima Srbije i Crne Gore postoje tačke sporenja koje ne treba ignorisati jer će trajno određivati odnose dve zemlje.

Promene nakon izbora 2020. godine bile su blagotvorne za, do tada, potpuno udaljene pozicije zvaničnih Beograda i Podgorice. Ipak, nova strujanja u crnogorskoj politici pokazuju da postoji niz otvorenih pitanja koja predstavljaju kamen spoticanja za dobre odnose. Važno je da odvojimo stvarne probleme od kampanjskih događaja koji služe kreiranju javnog mnjenja. Šta su stvarni problemi u srpsko-crnogorskim odnosima?

NAJVEĆA PREPREKA DOBRIM ODNOSIMA - PRIZNANJE NEZAVISNOSTI KOSOVA

Bez sumnje, najvažnija tačka sporenja jeste priznanje nezavisnosti Kosova od strane Crne Gore. Takav čin Crna Gora nije smela sebi da dozvoli, a da ne očekuje ozbiljne posledice po odnose sa Srbijom. Zvanični Beograd to doživljava kao direktno suprotstavljanje državnim i nacionalnim interesima. Međutim, ovde je reč i o tadašnjoj vlasti Crne Gore, koja je išla mimo većinskog stava svojih građana.

Često se u crnogorskim medijima ističe stav da se „Crna Gora deli oko pitanja priznanja Kosova“. Dostupni podaci iz 2008. godine govore nešto drugo – podele nema, već postoji apsolutno dominantan stav protiv priznanja. Pojedina istraživanja govorila su o čak 85 odsto građana Crne Gore koji su bili protiv priznanja Kosova. Kasnija istraživanja nisu rađena, a danas se na to gleda kao na rešeno pitanje, iako verujem da se broj protivnika nezavisnosti Kosova nije značajno promenio.

Naivna su bila očekivanja da će po ovom pitanju doći do promene sa promenom vlasti u Podgorici, prvenstveno zato što je u međuvremenu Crna Gora postala članica NATO-a. To je još jedan od najvažnijih faktora koji ne dozvoljava da se „kurs“ politike samostalno i značajno menja.

Ipak, političari koji su došli na vlast nisu se značajno bavili ovim pitanjem. Iz Beograda se ova činjenica često ističe kao automatski odgovor na svaku primedbu o unutrašnjem mešanju. Ovo pitanje je nerešivo i predstavlja nepremostivu razliku, ali bi tako pre svega trebalo da ga tumače zvaničnici kada govore o odnosima dve države.

S jedne strane, Beograd može da prihvati ovu činjenicu i da na tom nivou razvija saradnju. Srbija je prethodnih godina imala dobre odnose sa državama poput Mađarske ili Francuske, koje su priznale nezavisnost Kosova. One, naravno, nisu adekvatan primer za poređenje sa Crnom Gorom, ali pokazuju da se dobri politički odnosi mogu graditi uprkos nepremostivim razlikama po važnim pitanjima.

Crna Gora, pak, mora značajno da vodi računa o ovom pitanju i svojim potezima, jer je reč o direktnom mešanju u unutrašnje stvari jedne zemlje sa kojom ima dugu zajedničku istoriju, isprepletane društveno-političke odnose i, što je najvažnije, neminovnost saradnje sa Srbijom. Ovu činjenicu najbolje je razumeo premijer Dritan Abazović, koji je bio nekoliko nivoa iznad svih premijera pre i posle njega u razumevanju važnosti dobrih odnosa Crne Gore sa susednim državama.

SLAVI LI CRNA GORA OLUJU?

Prethodnih dana odnose je uzburkalo prisustvo crnogorske delegacije na proslavi Oluje. Iako ovo nije prvi put, sada je izazvalo nove kontroverze na relaciji predsednik–premijer. Crna Gora od 2016. godine šalje delegaciju u Knin na hrvatsko obeležavanje i proslavu Oluje.

Predsednik Crne Gore Jakov Milatović istakao je da to nije bila državna obaveza i da dobri odnosi sa Hrvatskom ne znače obavezu učešća na događaju koji vređa značajan broj građana Crne Gore. Premijer Spajić se na to oglušio.

Stiglo je i dosta negativnih reakcija iz Srbije, uključujući reakcije najviših zvaničnika.

Prošlo je deset godina otkako Crna Gora šalje svoju delegaciju, ali bi stav Jakova Milatovića svakako bio značajan korak ka boljim odnosima Beograda i Podgorice ukoliko bi postao politička praksa. Ako, pak, Crna Gora slavi Oluju ili poštuje njeno obeležavanje zbog dobrih odnosa sa Hrvatskom, onda možemo reći da imamo još jednu nepremostivu razliku između Srbije i Crne Gore.

NATO KAO PREPREKA i EU KAO PROSTOR ZA SARADNJU

Stavovi javnog mnjenja u Crnoj Gori dugo su pokazivali: da članstvu u EU, ne članstvu u NATO-u i ne nezavisnosti Kosova. Tadašnja vlast uradila je sve suprotno. Naravno, nije rekla „ne“ Evropskoj uniji, ali nije uspela da ostvari taj cilj, dok je ostvarila ciljeve koje građani nisu želeli. Ipak, od 2020. godine Crna Gora velikim koracima ide ka EU. Prva je zemlja u regionu koja je blizu cilja. Ukoliko bi ušla u EU, bila bi još jedna zemlja koja bi sa Srbijom trebalo da rešava sporna pitanja u okviru evropskih integracija Srbije. Između ostalog, i to je još jedan razlog da odnosi dve zemlje budu na znatno višem nivou. EU okvir predstavlja dobar prostor za rešavanje problema. NATO ne otvara nova pitanja, ali nije ni potencijal za razvoj saradnje Srbije i Crne Gore.

MEŠANJE U UNUTRAPNJA PITANJA - NEPOTREBNO PODIZANJE TENZIJA

Sa crnogorske strane, domaći političari i mediji mešanje u unutrašnja politička pitanja predstavljaju kao ozbiljan izazov za odnose sa Srbijom. Zvaničnici i politički akteri iz obe zemlje često komentarišu stanje u društvu, identitetske teme, pa i odnose među strankama u susednoj državi. Ovo je znatno izraženije u Srbiji, ali ni u Crnoj Gori ne manjka vesti i komentara o Srbiji. Važan faktor predstavlja i to što mediji iz Srbije imaju značajan uticaj na čitav region, a posebno na Crnu Goru.

S druge strane, u crnogorskim i regionalnim medijima istupaju analitičari – mnogi od njih i kao agitatori – iz Crne Gore, koji prilično pristrasno učestvuju u analizama stanja u Srbiji. O tim temama oglašavaju se i političari. Upravo se prethodnih dana dogodilo da se komentarišu istraživanja javnog mnjenja u Crnoj Gori. Takve poruke nekada mogu biti doživljene kao podrška demokratskim procesima, ali i kao pritisak ili pokušaj uticaja. Stabilni odnosi zahtevaju uzdržanost, poštovanje suvereniteta i jasnu razliku između legitimne saradnje i političkog uplitanja.

Uzdržanost obe strane bila bi korisna za smanjenje ovog problema. Mešanje u unutrašnja pitanja može biti i veštački kreiran problem, a na političarima je da takvu lažnu simulaciju izbegavaju. Ovo vidim kao relikt prethodnog režima u Crnoj Gori, kojem je za izgradnju države bio potreban otklon od Beograda i kreiranje „straha od neprijatelja“ koji suštinski ne postoji.

Uprkos razlikama koje postoje, teško se može dokazati da Srbija radi protiv suvereniteta Crne Gore. Sa druge strane, Srbija ima svoje legitimne interese u Crnoj Gori, pre svega kada je reč o pripadnicima srpske zajednice.

Javnost u Crnoj Gori mora se navići na činjenicu da druge države imaju svoje interese u Crnoj Gori. Ono što je ostalo od prethodne vlasti, a sadašnja vlast je u značajnoj meri prihvatila, jeste stav da sve zemlje mogu imati svoje interese u Crnoj Gori osim Srbije.

Uticaj stranih ambasadora na formiranje vlade i izbor ministara često je veći od legitimnog uticaja koji proizlazi iz biračkog tela i potreba Crne Gore.

Srbija bi u ovim odnosima morala da računa na problem „mešanja u unutrašnja pitanja“ i da se sa mnogo više takta bavi srpskom zajednicom u Crnoj Gori, ali ima puno pravo da kreira politike prema Srbima u Crnoj Gori. Na kraju, to je i ustavna obaveza svake vlasti u Srbiji.

STVARNI RIZICI i LAŽNE PREPREKE

Organizovani kriminal i delovanje kriminalnih klanova predstavljaju zajednički bezbednosni rizik za Srbiju i Crnu Goru. Kriminalne mreže ne poznaju državne granice i mogu da koriste političke, poslovne i bezbednosne slabosti u obe zemlje. Klanovi iz Crne Gore u velikoj meri prenose svoje kriminalne sukobe u Srbiju. Ovo pitanje predstavlja jedan od prioriteta i pruža veliki prostor za saradnju institucija, ukoliko postoji dobra volja da se ono rešava.

S druge strane, robovanje istraživanjima javnog mnjenja i korišćenje raspoloženja javnosti za produbljivanje podela služe prikupljanju političkih poena. Odgovorna politika trebalo bi da smiruje tenzije, a ne da ih dodatno proizvodi.

Ako Srbija i Crna Gora žele da rešavaju svoje probleme, imaju jasan izbor: zajedničku borbu protiv stvarnog rizika u vidu kriminalnih klanova i odgovornu politiku, bez podilaženja javnosti, posebno njenom glasnom delu koji je često u manjini.

Ostaju važna pitanja koja su rešiva, ali nisu rešena – pre svega status srpskog jezika u Crnoj Gori. Popis je pokazao jasnu činjenicu: 43 odsto građana Crne Gore govori srpskim jezikom. To je najzastupljeniji jezik u Crnoj Gori. Vlasti Crne Gore mogu da ignorišu ovu činjenicu, ali bi to predstavljalo nastavak diskriminatorne politike prema velikoj nacionalnoj zajednici i gotovo polovini stanovništva koje govori srpskim jezikom.

U odnosima Srbije i Crne Gore stalno se dešavaju ekscesi i incidenti. Oni možda donose pojedine kratkoročne koristi, ali nanose trajnu štetu. Ne postoji vaga koja bi pokazala da je ta kratkoročna korist važnija od trajne štete. Odnosi su na velikom testu, a mnoge šanse su propuštene. Jakov Milatović je, nakon izbora za predsednika, svoju prvu zvaničnu posetu imao u Beogradu.

Tada je naglašena važnost obnove diplomatskih odnosa i rešavanja pitanja ambasadora u obe zemlje. Bilo je neprihvatljivo da Crna Gora nema ambasadora u Beogradu, a Srbija ambasadora u Podgorici. Ovo pitanje nije brzo rešeno, ali se na kraju došlo do rešenja: obe države izabrale su ambasadore i samim tim pokazale koliko im je ovaj potez važan. Razlike koje postoje moraju se prevazilaziti. Odgovornost je na nosiocima vlasti.

Za BN TV portal:

Despot Kovačević, profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beograd