Moja saradnja sa Narodnim pozorištem Istočno Sarajevo je počela tako što sam pre dve godine radila u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci i direktorka Dijana Grbić me je povezala sa umetničkim direktorom Narodnog pozorišta Istočno Sarajevo Zoranom Todorovićem i došlo je do jako fine komunikacije i odličnog slaganja.
Rekla je ovo za "Glas Srpske", režiserka Ana Grigorović objašnjavajući kako je došlo do saradnje sa Narodnim pozorištem Istočno Sarajevo na komadu "39 stepenika", koji je premijerno izveden 25. maja, obilježavajući prve dvije godine rada ove teatarske ustanove. Talentovana umjetnica kaže da je nakon prvih kontakta saradnja prevazišla sva očekivanja, kako nje kao rediteljke, tako i cijele ekipe, pretvorivši proces u pravu pozorišnu radost.
- Čini mi se da smo se stvarno u rekordnom roku dogovorili i oko teksta i oko podele i oko autorskog tima. Moram da kažem da je ovo jako prijatan proces bio za mene, rekla je Grigorevićeva.
GLAS: Sama predstava "39 stepenika" na mnogo načina predstavlja "pravu pozorišnu avanturu", nastalu spajanjem Bakenovog djela, Hičkokovog filma i savremenog pozorišnog izraza?
GRIGOREVIĆ: Bakenova novela je nastala pred Prvi svetski rat kao neka vrsta anticipacije neke nevolje. Hičkokov film je nastao pred Drugi svetski rat, a mi smo sad u ovom trenutku gde upravo parodiranje jednog i drugog kroz pozorišnu igru, može nešto da znači i anticipira. Imala sam u procesu neke intervencije u vidu nekih dodatnih postupaka koje sam ubacila da sve bude brže i dinamičnije. Hičkokov film je bio inspiracija za predstavu, a kako je film ugraditi u predstavu težak zadatak, upravo to je dovelo do komedije apsurda, jedne uzbudljive priče, zapravo priče o pozorištu.
GLAS: Vi ste na mnogo načina kao umjetnik oblikovni teatrom, ali koliko dugo se bavite samom režijom?
GRIGOROVIĆ: Režijom se bavim sada već 17 godina. Sada imam 38 godina, a odmah nakon srednje škole upisala sam fakultet. Moram reći da sam i oblikovana pozorištem, jer je moj otac bio pozorišni reditelj, kućni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu i čini mi se da je to usmerenje bilo logično. Već sam počela da radim tokom studija u Omladinskom pozorištu "Dadov", u različitim institucijama van Beograda kao što je Narodno pozorište "Bora Stanković", Narodno pozorište Pirot i Sterijino pozorište u Vršcu i negde sam krenula vrtoglavo u tim ranim dvadesetim da radim dramske predstave. U nekom trenutku me karijerni put odveo ka operi, što mislim da je dosta nadomestilo i uobličilo moje poznavanje i shvatanje ritma i muzičkog pozorište. Čini mi se da je bilo dosta značajno za formiranje mene kao nekakve rediteljske ličnosti.
GLAS: Kao osoba koja je i dušom i srcem vezana za pozorište, kako biste ocijenili aktuelnu publiku. Koliko publika danas voli pozorište i šta joj se danas nudi?
GRIGOROVIĆ: Znate kako, to je nekada bilo zapravo pitanje opšte kulture da se ide u pozorište. Sada je to sve manje tako i suštinski čini mi se za neke šire mase pozorište je zapravo nekakva u njihovoj glavi pretenciozna i dosadna stvar, što vrlo često nije. S druge strane, čini mi se, postoji veliki broj nekakvih "tezgi" kako mi pogrdno kažemo, kao neki čuveni glumci igraju različite komade, popularne komade, vrlo često komedije i samim tim, to privlači publiku. Mislim da je sjajan recept kad glumci, koji su nama svima popularni i vidljivi zbog televizijskih serija i filmova, rade na velikim komadima, na velikim dramama, na pričama koje nešto znače, smatram da možemo da "prevarimo" publiku koja inače ne bi došla u pozorište i imaće neku vrstu otvaranja svesti ka nekakvim temama koje su važne i za nas kao ljude. Mislim, za nas kao one koji treba da jedni drugima pružaju empatiju i razumevanje.
GLAS: Pošto ste, kako rekoste, dijete oca koji je vezan za pozorište, po Vašoj ocjeni, kako danas žive pozorišni radnici u odnosu na period u kome se pozorištem bavio Vaš otac?
GRIGOROVIĆ: Moj otac je 1928. godište, a ja sam 1987. godište i on me je dobio u 61. godini života. Svet u kome je on živeo i svet u kome ja živim su dijametralno suprotni. Takođe i bavljenje režijom tada, jer on je bio na Prvoj klasi glume, a onda pošto se predomislio nakon prve godine, odlučio je da ne želi da mu iko šefuje, upisao je režiju kao druga generacija studenata na Fakultetu dramskih umetnosti.
Tako da su zapravo to bili počeci. Tada je bio jako veliki broj pozorišta, a jako mali broj školovanih umetnika, tako da su svi imali negde svoje mesto. Sve je funkcionisalo po principu "kućnih reditelja". Oni su zapravo imali zaposlenje, što danas nije slučaj. Nas je mnogo više, ta Jugoslavija više ne postoji. Postoje nekakve države i manje sredine koje su vrlo često okrenute jedne protiv drugih, što je velika šteta i mislim da je jako važno da se to probije. Po onome što vidim, nas je previše. Ne u smislu konkurencije, nego naprosto jako veliki broj ljudi želi time da se bavi. Ne postoji toliko velika produkcija u pozorištu da bi svako našao svoje mesto, a od nečega treba živeti. Jako je teško živeti od pozorišne režije kao influenser, kao neko ko je slobodan umetnik. To je jako teško, jako stresno, pogotovo ako ste žensko u određenim godinama kada želite da zasnivate porodicu, kada želite da imate nekakav osećaj sigurnosti. To jeste neka vrsta profesije koju ja ne bih preporučila svojoj deci, ali bi ih svako spremila kada odluče za tako nešto, ako se odluče, ja to ne znam, jer su jako male, da prosto budu spremne i na rizik, da budu spremne na neizvesnost...A možda ta neizvesnost generalno nije loša za sve nas kao ljude, da se bacimo u nepoznato i dođemo do nekog dobrog rezultata.
GLAS: Kakvi tekstovi se danas nude glumcima? Vi ste režiser i možete procijeniti i ocijeniti ono što se danas nudi i ono što je nekad bilo!
GRIGOROVIĆ: Znate kako! Svi tekstovi su nekako vezani za vreme i kako se pozorište razvija, u kom pravcu...Svaki pravac ima neku vrstu svog kvaliteta. Pri tome i dan-danas se rade klasici, ono što se smatra i karakteriše kao kanonska dela. I dalje se radi i ruska literatura, i norveška i švedska literatura, tako da su klasici i dalje prisutni na svim scenama regiona. Takođe, radi se i dvadeseti vek i konstantno postoji ta aktuelizacija klasičnih dramskih dela. S druge strane postoji jako puno mladih pisaca koji pišu. Neki tekstovi su odlični, neki manje, ali sve se više i otvara ka tome da više nije do gotovog teksta nego do procesa gde zajedno sa dramaturgom, sa piscem razvijate nekakvu ideju, poput filmskih radnika i načina kako oni funkcionišu.
Vrlo često mi uđemo sa nekom idejom da se kroz proces radi. To je isto vredno spomena, što je progres... Ono što je pitanje našeg vremena, a treba se imati u vidu, jeste da je naše vreme brzo i drugačije. Ono nema strpljenja za duge stvari, za stvari koje nemaju ritma, koje nemaju dinamiku promene. Upravo zbog te promene, mislim da je važno otvoriti se za sve. Mislim da se ne treba ograničavati za samo jednu vrstu dramskog stvaralaštva.
GLAS: Publika koja dolazi u pozorište, da li danas više voli komediju ili neke "ozbiljne" i pomalo "teške"“ pozorišne predstave?
GRIGOROVIĆ: U komediji kao žanru može se "podvaliti" ozbiljna tema isto kao što se u "teškoj" predstavi može "podvaliti" jako puno humora. Smatram kada postoji ta neka kontrateža, to što je baš teška tema i ono što je baš smešno, postaje dublje, dramatičnije i značajnije za sve nas.
Međutim, činjenica jeste da publika više voli komedije. Kao stvaralac, jako dugo sam mislila da želim da radim te "teške" teme, dramske predstave i kada sam radila komičnu operu, shvatila sam da mi je komedija ne samo uzbudljivija, nego da mi bolje ide. Tako da svi mi koji smo naizgled mračni imamo jako puno humora kojim to nadomješćujemo i obrnuto. Mislim da je to ambivalentna stvar.
Činjenica je da je "39 stepenika" komedija i mnogo lakše je ljude privući na komediju nego na nešto ozbiljno i mračno, jer mislim da ljudi imaju otpora tokom mraka i u stvarnosti i onda ljudi ne žele da dođu i provedu još dva sata gledajući taj mrak i na sceni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
