Odluka da sam priredim izbor za "Nepce duše" proistekla je iz potrebe za potpunom iskrenošću prema sebi i čitaocima. Nakon 14 knjiga osetio sam da niko drugi ne može bolje prepoznati onu nit koja povezuje moje početke sa zrelim stvaralaštvom. Želio sam da to bude lična mapa puta, a ne tuđi pogled na moj rad.
Ovim riječima pjesnik Mile Lisica za "Glas Srpske" opisuje motive za objavljivanje knjige "Nepce duše", antologije koja sabira njegovu autorsku poeziju iz prethodnih 14 ostvarenja, pojašnjavajući zbog čega je ulogu priređivača zadržao za sebe te koliko je iscjeljujuće, ali i izazovno, bilo ponovo se susresti sa svojim ranijim stvaralaštvom.
- Iako se vremena menjaju, glad duše ostaje ista. Bilo je izazovno, ali i lekovito birati pesme iz već objavljenih knjiga, jednostavno imati na jednom mestu sve one srcu drage pesme, koje meni imaju posebno značenje - rekao je Lisica.
GLAS: Na promociji knjige "Nepce duše" Vaš kolega Goran Dakić naveo je da za Vas druga tema osim ljubavi gotovo i ne postoji. Šta je to u ljubavnoj drami što Vas već deceniju drži na istoj "pjesničkoj stazi" i da li ste ikada osjetili potrebu da pišete o nečemu drugom ili je tema ljubavi za Vas neiscrpna?
LISICA: Ljubav je za mene jedina tema koja suštinski obuhvata sve aspekte čovekovog bića, od najdubljih padova do najviših uzleta. Iako možda deluje kao jedna staza, taj teren je zapravo beskrajan. Za mene ljubavna drama nije samo odnos dvije osobe, već i način na koji kroz taj odnos upoznajemo sebe, prolaznost i sam smisao postojanja.
Nikada nisam osetio potrebu da menjam temu, jer verujem da je bolje duboko kopati po jednoj istini nego površno grebati po mnogima. Ljubav je neiscrpna jer se mi menjamo - pesma koju o ljubavi napiše dete i ona koju piše zreo čovek nisu ista pesma, čak i ako koriste iste reči. To je gorivo koje me pokreće od kad znam za sebe i dok god je te gladi, biće i stihova.
GLAS: Jednako je zanimljivo Vaše djelovanje na književnoj sceni Republike Srpske izvan svih krugova i klanova, kao što neko reče "više ste incident, a ne pravilo" na našoj književnoj sceni. Kako Vi doživljavate tu ocjenu?
LISICA: Taj "incident" doživljavam kao najveći kompliment svom radu i slobodi. Biti izvan krugova i klanova znači ne pripadati nikom drugom osim svojim stihovima, što je u današnje vreme možda teži, ali jedini ispravan put za pisca.
Ako je "pravilo" podrazumevalo prilagođavanje trendovima ili književnim lobijima, onda mi je drago što sam ostao izuzetak. Ta pozicija mi omogućava da budem potpuno iskren prema sopstvenom "nepcu duše"“, bez obaveze da se ikome dodvoravam. Književna scena često zna da uguši individualnost, a ja sam izabrao da mi jedini sudija bude vreme i čitalac, a ne interesne grupe.
GLAS: Suprotno Vašem pjesničkom karakteru koji je opisan kao "tih, diskretan i nenametljiv" poznato je da se redovno javljate na gotovo sve konkurse u regionu. Da li je to način da poezija pjesnika iz Republike Srpske izađe izvan lokalnih okvira i kako Vi vidite položaj mladih pjesnika kod nas?
LISICA: Učešće na konkursima za mene nije hranjenje suete, već način da poezija iz Republike Srpske probije granice i izađe iz lokalnih okvira. Iako sam privatno nenametljiv, verujem da stihovi moraju biti borbeni i tražiti svoj put na širem regionalnom terenu.
Položaj mladih pesnika kod nas je nezavidan, pre svega zbog nedostatka sistema podrške. Ipak, rešenje nije u odustajanju, treba se boriti i istrajati u svojoj borbi.
Mladi ne treba da čekaju da ih neko otkrije - već treba sami da šalju radove svuda. Konkursi su dobar filter, tu ne prolazi ime, već isključivo snaga pesme.
GLAS: Objavili ste veliki broj zbirki haiku poezije? Šta Vas je privuklo tom žanru, koji je relativno rijedak, ne samo na regionalnoj, već i na evropskoj poetskoj sceni?
LISICA: Haiku me je privukao svojom neverovatnom snagom da u svega tri stiha zaustavi vreme i uhvati večnost u jednom trenutku. To je disciplina duha - umetnost odbacivanja suvišnog dok ne ostane samo čista suština. U svetu koji je preglasan i preopširan haiku dođe kao tišina koja govori više od hiljadu reči.
Iako je redak na evropskoj sceni, ovaj žanr mi je omogućio da pronađem lepotu u malim, gotovo nevidljivim stvarima koje često propuštamo. Haiku nije samo poezija, to je način posmatranja sveta, gde čovek nije gospodar prirode, već samo njen posmatrač. Ta težnja ka savršenoj jednostavnosti je najveći izazov za svakog pesnika. Ja sam do sada objavio osam zbirki haiku poezije i deveta je u pripremi. Trenutno je u toku rad na prevodima na engleski i arapski jezik.
GLAS: Poslije 10 godina stvaralaštva i brojnih zbirki poezije u kojem pravcu mislite da će teći Vaš dalji pjesnički razvoj, da li ćete ostati vjerni sebi ili da očekujemo neke nove poetske teme ili čak i prozu?
LISICA: Verujem da će moj dalji razvoj teći ka još većem pročišćenju i jednostavnosti. Ostaću veran sebi u smislu emocije i gladi duše, ali način na koji je oblikujem prirodno sazreva. Što duže pišem, sve više težim tome da sa što manje reči kažem što više.
Iako je ljubav moja neiscrpna staza, ne bežim od novih formi. Poezija će uvek biti moja matična luka, ali proza me sve više privlači kao prostor u kojem bih mogao detaljnije istražiti sudbine o kojima moji stihovi samo naslućuju. Ne bih se iznenadio ako bi se ta ljubavna drama koju pominjemo uskoro prelila u neku kraću proznu formu ili roman.
GLAS: Stara poslovica kaže da je najteže "postati prorok u svom selu", ali Vi ste ovih dana dobili priznanje od grada Laktaša. Niste baš poznati kao neko ko juri priznanja, ali koliko Vam znači ova nagrada?
LISICA: Dobiti priznanje od svog grada zaista nosi posebnu težinu. Iako je istina da nikada nisam jurio za nagradama - jer se poezija piše zbog unutrašnje potrebe, a ne zbog lovora - ovo priznanje doživljavam kao potvrdu da moj rad ipak ima odjek tamo gde je i ponikao. Šta mi ova plaketa zaista znači? Iako pesnik stvara u samoći, ova nagrada je jasan znak da taj rad ima svoju adresu i svoj dom. Ona je snažan podstrek da budem još bolji i angažovaniji, ali i važna potvrda da je put kojim idem - ma koliko on bio individualan i izvan uobičajenih šablona - ipak onaj pravi. Kada vas vaša sredina prepozna, to daje posebnu vrstu sigurnosti i vetar u leđa za sve buduće književne pobede. Nagrada mi neće promeniti način pisanja, ali svakako daje vetar u leđa za sve ono što tek planiram staviti na papir.
GLAS: Antologije su presjek karijere, ali i svojevrsno zaokruživanje cjeline u karijeri, što nameće pitanja kuda dalje?
LISICA: Moj put dalje neće biti traženje novih tema po svaku cenu, već dublje poniranje u one već započete. Želim da pišem poeziju koja je još tiša, a prodornija. Uz poeziju ostajem veran i haiku poeziji. Videćemo kuda dalje, vreme će pokazati.
SARADNjA
GLAS: Pored štampanog izdanja, knjiga "Nepce duše" dobila je i audio-verziju u saradnji sa Specijalnom bibliotekom za slijepa i slabovida lica. Koliko Vam je važna činjenica da Vaša poezija bude dostupna i onima koji je mogu isključivo "okusiti" kroz zvuk?
LISICA: Saradnja sa Specijalnom bibliotekom za slepa i slabovida lica za mene ima posebnu težinu, jer je poezija u svojoj suštini zvuk, ritam i dah. Činjenica da će neko moje stihove "okusi" isključivo kroz sluh vraća reč njenoj izvornoj prirodi. Izuzetno mi je važno što ova knjiga ne poznaje fizičke barijere. Kada se poezija doživljava zvučno, svaka reč mora biti još iskrenija, jer nema vizuelnog da je podupre. To je najplemenitiji put koji jedna knjiga može preći - da postane unutrašnja slika za one koji svet osećaju srcem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
