Jelena Jandrić za "Glas": Umjetnost je put istine

Mene je kod ovog teksta najviše privukla upravo ta unutrašnja borba koju Strindberg tako brutalno iskreno razotkriva. Njegovi likovi nikada nisu jednostavni, oni su stalno na granici između želje za životom, ljubavlju i strašću i neke unutrašnje potrebe za samouništenjem ili traganjem za sopstvenom istinom. To je ta vječita borba između Erosa i Tanatosa.

Rekla je ovo za "Glas" glumica Jelena Jandrić povodom nedavno odigrane predstave"Opasan ples" po tekstu Avgusta Strindberga a u režijskom maniru Sonje Jovandić.

Ova vrsna umjetnica kaže da su je kao glumicu uvijek privlačili tekstovi koji zahtjevaju duboku introspekciju jer tada scena postaje prostor ispovjesti.

-Kao glumicu su me uvek privlačili tekstovi koji zahtevaju duboku introspekciju, jer tada scena postaje prostor ispovesti. Raditi Strindberga je veliki izazov, ali i ogromna privilegija, jer njegovi tekstovi traže potpunu iskrenost i prema publici i prema samom sebi.

GLAS: Koje su to teme i motivi koji se predstavljaju publici i šta je bio zajednički cilj glumca i reditelja u ovom komadu?

JANDRIĆ: "Opasan ples" govori o strasti, usamljenosti, želji za ljubavlju, ali i o strahu od bliskosti. To su teme koje su arhetipske i koje svako od nas nosi u sebi. Mislim da se dosta žena nalazi u sličnoj situaciji kao i lik gospođe X u ovoj monodrami. Svako se u ovom teškom vremenu suočava sa bolom i patnjom, samo je važno koja sredstva i koji način biramo kako bismo ih prevazišli. Naš zajednički cilj bio je da pokažemo koliko je čovek složeno biće da u jednom trenutku može da želi ljubav i pripadanje, a već u sledećem da se od toga brani. U tom smislu, predstava je jedan psihološki ples između suprotnih sila u čoveku.

GLAS: Ova dinamična monodrama odigrava se u kamernom pozorišnom prostoru. Koliko je to otežavajuće, a koliko olakšavajuće raspoloženje za glumca na sceni? Bez partnera, pretpostavljamo nije lako?

JANDRIĆ: Monodrama je uvek veliki izazov, za mene lično je bio još od studentskih dana. Nisam sebe videla kao glumicu koja bi mogla da igra bez partnera na sceni, i na neki način za mene je to bilo zastrašujuće. U kamernom prostoru publika postaje vaš partner. U okviru ove predstave lik gospođe "Y" tumači publika. Divno je kada se dogodi neki spontani dijalog ili razmena energije, to ovu predstavu čini živom, i uvek iznova zanimljivom, jer ne mogu da predvidim reakciju publike Takve situacije pamtim posle svakog igranja. Blizina publike deluje na trenutke i opasno, jer ne možete ništa da sakrijete, svaka emocija mora biti istinita. Ali istovremeno, ta iskrenost stvara jednu snažnu vezu između glumca i gledaoca.

GLAS: Predstavi dosta doprinose muzičke linije koje daju veliki pečat ovom komadu. Od kakve je važnosti dobra muzika za daske koje život znače?

JANDRIĆ: Idejni tvorac ove monodrame jeste profesorica i operska diva Lidija Pajić, koja na Akademiji umjetnosti Univerziteta u Banjoj Luci predaje predmet Tehnika glasa. Prema njenim sjajnim indikacijama projekat je i realizovan kao muzička monodrama. Muzika u ovoj predstavi ima gotovo dramaturšku funkciju, oživljava sećanja i u ovom slučaju ne služi samo za građenje atmosfere, već kao unutrašnji glas lika i njegov lični doživljaj neke situacije. Muzika je za mene jezik duše i mislim da ona može da kaže ono što reči ne mogu. U „Opasnom plesu“ ona prati emocionalne promene i unutrašnje lomove lika.

GLAS: Kada smo kod muzike, nije tajna da u slobodno vrijeme svirate gitaru i da pjevate. Šta znači muzika za Jelenu Jandrić?

JANDRIĆ: Muzika je za mene jedan vrlo ličan i intiman prostor. To je način da se čovek izrazi bez scene, bez teksta, bez uloge.

Od malena sam slušala različite muzičke žanrove, i bila sam u potrazi za novim zvukom, novim bendovima. Uglavnom se to moje istraživanje završavalo slušanjem nekih dobrih, starih, klasičnih numera iz prošlog veka. Iznova se oduševim kada čujem neku staru, dobru pesmu na koju sam potpuno zaboravila, ali koja uz svako novo slušanje priča novu priču, budi inspiraciju, oživljava slike. Uvek su me privlačili autori koji u okviru svog stvaralaštva donose nešto autentično, avangardno. Volela bih da se iz ovog digitalnog sveta vratimo u analogni, i da se ponovo u modu vrate gramofoni i gramofonske ploče, a muzika sluša potpuno fokusirano i posvećeno. Muzika i gluma su za mene na neki način dva lica iste potrebe - potrebe da čovek nešto duboko iz sebe podeli sa drugima.

GLAS: Po nezvaničnim informacijama u pripremama je nova predstava po tekstu Strindberga "Pelikan". Možete li nešto više o tom projektu i šta čini posebnom rediteljku Sonju Jovandić?

JANDRIĆ: Da, u planu je rad na Strindbergovom „Pelikanu“, što je takođe jedan veoma snažan psihološki tekst koji smo već radili ali sada želimo ponovo da ga obnovimo. To je drama koja se bavi porodičnim odnosima, licemerjem i skrivenim emocionalnim ranama. Rad sa Sonjom Jovandić je poseban jer ona kao reditelj veoma duboko ulazi u psihologiju likova. Ona ne insistira samo na formi, već se trudi da duboko prodre u srž lika i teksta kojim se bavi, ali isto tako vodi računa o svakom detalju koji se nalazi na sceni, o značaju kostima, scenografije, muzike koja bi trebala da se upotrebi u okviru te predstave. Upravo ta posvećenost procesu i traganje za emocionalnom iskrenošću čini njen rediteljski rukopis prepoznatljivim.

GLAS: Gdje publika može sve da Vas gleda i možete li nam otkriti još neke novosti?

JANDRIĆ: Publika trenutno može da me gleda u monodrami "Opasan ples" a nadam se da će predstava nastaviti svoj život i na drugim scenama i festivalima. Trudim se da stalno radim na novim projektima i da istražujem različite oblike scenskog izraza. Za mene je umetnost uvek put, put traganja za istinom u sebi, i u pričama koje pričamo na sceni.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.