Selena Petrović za "Glas": Mjuzikl razvija tijelo i duh glumca

Tokom procesa ono što mi je bilo posebno inspirativno jeste način na koji se sudbine ova četiri lika prepliću i duboka istina o tome šta znači biti žena danas, kao i žena u prošlosti. Ta višeslojnost mi je otvorila prostor da promišljam o ženskoj snazi, ranjivosti i potrazi za sopstvenim glasom, rekla je glumica Selena Petrović povodom nedavno premijerno održane predstave "Žene (ne) idu u raj" u režiji Dajane Josipović.

Jedna od talentovanijih glumica mlađe generacije ističe da je Dušica žena koja je prerano odustala od sebe i cijeli svoj život posvetila mužu.

- Dušica je žena koja je prerano odustala od sebe i ceo svoj život posvetila mužu. Iako je prikazana na komičan način, njen put od tame do samospoznaje bio je za mene snažan podsetnik koliko je važno da čujemo sebe, čak i onda kada nas okolina uverava u suprotno.

GLAS: S obzirom na to da ste prvi put u mjuziklu, pretpostavljam da je dosta toga zavisilo od te famozne saradnje na polju reditelj-glumac... Kako je bilo sarađivati sa jednom od vodećih mladih rediteljki sa naših prostora poput Dajane Josipović?

PETROVIĆ: Ovo je bio moj prvi proces van akademije, ali i prvi susret sa rediteljem i zaista mi je velika čast što je to bila upravo Dajana Josipović. Od samog početka imala sam potpuno poverenje u njen rad i viziju. Dajana je sagradila atmosferu u kojoj glumac može da istražuje, greši, diše i raste. Osećala sam da imam prostor da probam, da postavljam pitanja i da napredujem iz dana u dan. To iskustvo mi je donelo novu sigurnost u sopstveni rad i dalo temelje na koje mogu da se oslonim u budućnosti.

GLAS: Šta nudi glumcu forma mjuzikla u odnosu na neke već češće i viđenije pozorišne relacije?

PETROVIĆ: Mjuzikl razvija vokalnu i fizičku disciplinu. Istovremeno pruža priliku da se glumac potpuno oslobodi, da istražuje telo i glas na način koji klasična drama ponekad ne zahteva. Takođe, rad u ansamblu postaje mnogo intenzivniji, gde učimo da dišemo zajedno, da se prilagođavamo i gradimo zajednički ritam.

GLAS: Predstava je nakon prvih izvođenja dočekana sa jako pozitivnim reakcijama. Kakvi su dalji planovi sa ovom predstavom i koliko su priče ove tematike i forme važne danas?

PETROVIĆ: Za sada smo imali igranja u Banjaluci, Bijeljini i Istočnom Sarajevu i svuda su nas dočekale pozitivne reakcije. Za sada nemamo zakazanih igranja u decembru, ali nadam se da će ih u narednoj godini biti što više.

GLAS: Takođe nedavno ste imali premijeru predstave "Kući" Ljudmile Razumovske. Po reakcijama publike prošla je jako zapaženo, u pozitivnom smislu te riječi... Kažite nam nešto više o ovom pozorišnom projektu.

PETROVIĆ: "Kući" Ljudmile Razumovske je priča o deci u Rusiji devedesetih godina, koja nemaju roditelje i dom. Strašna je istina o tome da zaista postoje deca koja žive takvim životom i pokušavaju da prežive. U svetu gde nemaju nikog svog, traže ljubav, osećaj pripadnosti i dom. Sama svest o tome da ono sto je napisano u delu nije fikcija, već surova realnost u kojoj živimo podstakla nas je na to da razmišljamo o tome koliko je važno da ovakve priče budu ispričane što istinitije.

GLAS: Kad čujete "Lajanje na zvijezde" što prolazi kroz glavu glumice Selene Petrović? Riječ je o komadu koji je obilježio živote mnogih generacija u teatru i bioskopu. Koje emocije budi kod Vas?

PETROVIĆ: "Lajanje na zvezde" je jedan od prvih filmova koje sam gledala sa roditeljima još dok sam bila dete. Sećam se da sam jedva čekala da malo porastem i doživim srednjoškolske dane i sve što taj period nosi.

"Lajanje na zvezde" budi onu čistu emociju prve ljubavi, koja se zauvek pamti. Nostalgija i toplina mladosti podsećaju čoveka na vreme kada je verovao da je sve moguće. U toj toplini se kriju prvi osmesi, prve ljubavi, prva lutanja i pobune. Velika mi je čast što sam imala priliku da uskočim u predstavu koja je rađena po romanu "Lajanje na zvezde". To je svakako komad koji je obeležio živote mnogih generacija, upravo zbog emocija koje budi.

GLAS: Kakva su sjećanja na predstavu "Višnjik" A. P. Čehova. Šta ruski kralj kratkih priča može da ponudi mladom glumcu, koja su to znanja i iskustva?

PETROVIĆ: Stalno se pominje ta čuvena "Čehovljeva atmosfera" i iskreno, trebalo mi je vremena da shvatim šta to uopšte znači. Tek kada sam počela ozbiljnije da čitam njegove drame i kratke priče, postalo mi je jasno da je Čehov majstor onoga što se dešava između reči. Kod njega su pauze, tišine i neizgovorene misli mnogo glasnije od samih replika. U tim rupama između reči nalazi se sav njihov strah, nostalgija, neispunjene želje, potisnuta ljubav. Čehov uvek nudi prostor za otvaranje novih slojeva i stalno mu se vraćam.

GLAS: Kada nije na daskama koje život znače, čime se bavi Selena Petrović?

PETROVIĆ: Uglavnom provodim vreme sa svojim prijateljima, igramo društvene igre, gledamo filmove. Volim da slušam muziku i sviram klavir i tako najčešće provodim svoje slobodno vreme.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.