Често се ослањамо на заљубљеност, хемију или осјећај да је неко „прави“, вјерујући да ће све остало доћи само од себе. Међутим, савремена психологија односа показује да дугорочна љубав не опстаје захваљујући иницијалним емоцијама, већ захваљујући врло конкретним обрасцима понашања.
Један од најрелевантнијих свјетских ауторитета на ову тему је амерички психолог Џон Готман, чија су истраживања помогла да се са великом тачношћу предвиди да ли ће брак опстати или не. На основу вишедеценијског рада са паровима, Готман је издвојио кључне критеријуме који чине темеље стабилне и дуготрајне везе.
Начин на који вас партнер третира важнији је од заљубљености
Готман наглашава да квалитет везе не зависи од тога колико се партнери воле, већ како понашају у свакодневном животу.
„Успјешне везе се не заснивају на томе колико су партнери слични, већ на томе како управљају својим разликама“, истиче Готман.
Поштовање, љубазност и емоционална сигурност далеко су важнији од интензитета емоција. Његова истраживања су показала да су презир, подсмијех и омаловажавање најпоузданији показатељи будућег развода.
„Презир је далеко најопаснији отров за везу“, наводи Готман, објашњавајући да он разара осећај блискости и повјерења.
Узајамно поштовање као темељ дугорочног односа
Један од кључних критеријума за избор доживотног партнера јесте поштовање – не само у лијепим тренуцима, већ и током конфликата. Готман наглашава да партнери који се поштују не покушавају да контролишу једно друго нити да побјеђују у расправама.
„У срећним везама, партнери разговарају једни с другима са истим поштовањем које би показали према блиском пријатељу“, објашњава он.
Ако некога не цијените као особу, дугорочна веза се временом претвара у извор фрустрације, без обзира на почетну привлачност.
Компатибилност вриједности важнија је од заједничких хобија
Супротно увреженом мишљењу, Готман сматра да партнери не морају имати иста интересовања, али морају дијелити компатибилне животне вриједности.
„Већина трајних конфликата у везама произилази из разлика у основним вриједностима, а не из ситних несугласица“, наводи Готман.
Питања попут односа према породици, новцу, каријери, деци и животним циљевима пресудна су за дугорочну стабилност. Када те вриједности нису усклађене, парови често улазе у зачарани круг неразумијевања.
Емоционална доступност и одговор на потребе партнера
Један од централних појмова у Готмановом раду јесте емоционална повезаност, односно способност партнера да одговори на емоционалне потребе друге особе. Он то описује као „окретање ка партнеру“.
„Мале свакодневне реакције – да ли ћете се окренути ка партнеру или од њега – одређују судбину везе“, каже Готман.
Партнер који је емоционално присутан не мора увијек имати рјешење за проблем, али показује интересовање, разумијевање и спремност да буде ту.
Хемија је важна, али не и пресудна
Физичка и емоционална привлачност играју важну улогу, али Готман упозорава да саме по себи нису довољне за дугорочну везу.
„Страст може започети однос, али пријатељство га одржава“, истиче он.
Према његовим истраживањима, најстабилнији парови прије свега имају снажно пријатељство – међусобно повјерење, блискост и осјећај сигурности.
Начин рјешавања конфликата важнији је од њиховог броја
Готман је утврдио да већина парова има исте проблеме током цијелог живота, али да успјешни парови знају како да с њима живе.
„Није важно да ли имате проблеме, већ како о њима разговарате“, наглашава он.
Партнер који умије да слуша, прави компромисе и не ескалира сукобе много је бољи избор за доживотну везу од некога ко дјелује савршено, али избјегава одговорност.
Осјећај да сте у истом тиму
На крају, Готман истиче да је један од најважнијих критеријума за дугорочну везу осјећај партнерства.
„Срећни парови имају дубоко укоријењено увјерење да су на истој страни“, наводи он.
Важан аспект Готмановог рада односи се и на способност партнера да преузме одговорност за сопствено понашање. Према његовим истраживањима, један од кључних предиктора успјешне везе јесте спремност да се призна грешка и да се партнеру упути искрено извињење. Готман истиче да у стабилним односима партнери не покушавају да докажу ко је у праву, већ да сачувају однос.
„Везе не пропадају због проблема, већ због одбијања да се преузме одговорност“, наводи он. Партнер који умије да каже „погријешио сам“ или „разумијем како си се осјећао“ ствара простор за емоционално повезивање и опоравак након конфликта. Насупрот томе, константна дефанзивност и пребацивање кривице временом урушавају повјерење и стварају дистанцу. Управо зато, способност саморефлексије и емоционалне зрелости представља један од најважнијих, али често занемарених критеријума приликом избора партнера.
(Задовољна)
Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу .
