Osmi mart je dan koji je promenio istoriju žena

Međunarodni dan žena, 8. mart, obeležava se od početka prošlog veka u slavu duge i teške borbe za ekonomsku, političku i društvenu ravnopravnost, ali i u čast važnih dama u našim životima, kojima se cvećem i ostalim prigodnim poklonima zahvaljujujemo na ljubavi i pažnji koje nam neumorno pružaju.

Zabava 08.03.2026 | 10:29

Kada se u cvećarama ustostruči prodaja ruža i karanfila, jer u ovom novom veku jači pol nema običaj da ih često poklanja, znamo da se bliži – 8. mart.

U Rusiji, koja se ne odriče socijalističkih tekovina iz prošlog veka, to je jedan od najvažnijih, najlepših i najomiljenijih praznika, i nema osobe koja će zaboraviti da čestita, uz pregršt komplimenata, najlepših želja, cveća...

U Kini žene dobijaju slobodan dan, po preporuci Državnog saveta.

No, ima i zemalja u kojima je Osmi mart dan kao svaki drugi, isto kao što postoji i veliki broj žena koje ovaj datum iz samo njima poznatih razloga ne priznaju.

Ipak, većini pripadnica lepšeg pola – našim majkama, bakama, sestrama, tetkama, koleginicama, prijateljicama i ostalima, mali znaci pažnje izmamiće osmehe i od srca će im se obradovati.

Ideja za obeležavanjem Međunarodnog dana žena rodila se početkom 20. veka u doba brze industrijalizacije i ekonomske ekspanzije, koje su često dovodile do protesta.

A mnogo pre toga, 8. marta 1857. godine, žene zaposlene u industriji odeće i tekstila javno su demonstrirale u Njujorku zbog loših uslova rada i niskih plata. Demonstrantkinje je rasterala policija, ali su, dva meseca kasnije, te iste žene osnovale sindikat.

Protesti su se nastavili i narednih godina. Najpoznatiji je izbio 1908, kada je 15.000 žena marširalo kroz Njujork tražeći kraće radno vreme, bolje plate i demokratsko pravo glasa.

Međunarodni dan žena ustanovljen je 8. marta 1910. godine u Kopenhagenu, na Drugoj međunarodnoj konferenciji. Inspirisana američkom akcijom povodom ovog pitanja, nemačka levičarka Luiz Cic predložila je uspostavljanje praznika kao dan večnog sećanja na njujorški marš.

Inicijativu sprovođenja ideje u delo preuzela je njena sunarodnica, feministkinja i levičarka Klara Cetkin. Predlog je prihvaćen.

Praznik je naredne godine obeležen u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj, uz brojne demonstracije širom Evrope. Samo u Austrougarskoj bilo je 300 protesta. Žene su tražile da im se omogući pravo da glasaju i da obavljaju javne funkcije, a ustale su i protiv polne diskriminacije prilikom zapošljavanja.

U tradicionalno patrijarhalnoj Srbiji, dan borbe za jednakost žena prvi put je obeležen u osvit Prvog svetskog rata, 1914. godine, u tadašnjem Narodnom domu u Beogradu.

Nakon Oktobarske revolucije, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik u čast "herojstva radnica", što je odmah usvojeno.

Međutim, u prvoj polovini 20. veka, na Zapadu je uglavnom prestao da se obeležava, pre svega zbog toga što je povezivan sa omraženim komunizmom i jednopartijskim sistemom, sve dok ga šezdesetih godina, sa nadolazećom hipi revolucijom, feministkinje nisu oživele, a Ujedinjene nacije ga 1975. i zvanično proglasile Međunarodnim danom žena.

Generacije, koje su imale sreće da stasavaju u bivšoj Jugosalviji, sećaju da je 8. mart bio jedan od najsvečanijih datuma u kalendaru, poput Dana republike. Crveno slovo!

Planirao se nedeljama unapred: muškarci su izvodili svoje dame u restorane na ručak ili večeru, a žene su se s posla vraćale sa gomilom buketa u rukama. A kada bi došle kući, čekale bi ih posebne čestitke koje smo, "mamama na dar", pravili u školi.

Danas više nema organizovanih sindikalnih proslava i masovnih zabava, a osmomartovska ikonografija ostala je tek deo kolektivne (jugo)nostalgije. I praznik je, u međuvremenu, odavno izgubio svoj društveno-politički karakter, pretvorivši se u simbolično iskazivanje ljubavi, zahvalnosti i poštovanja, bez nekad obaveznih crvenih ruža i karanfila.

(žena.blic) Foto: Wikipedija