Nenad Zeljić za "Nezavisne": Digitalna era olakšala mnoge oblasti, pa i umetnost

Zeljić, slikar i grafičar, rođen je 1964. godine u Beogradu, diplomirao je na Grafičkom odsjeku Fakulteta likovnih umjetnosti u istom gradu 1993. godine, a postdiplomske studije završio je 1996. u klasi profesora Emira Dragulja.

"Od 1990. godine izlaže na kolektivnim izložbama. Od 2001. godine zaposlen je kao predavač na predmetu Grafika na Akademiji umjetnosti u Banjaluci, a u zvanje redovnog profesora izabran je 2015. godine", navedeno je iz Banskog dvora.

Učestvovao je na 240 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a realizovao je 24 samostalne izložbe.

Kustos izložbe Mladen Banjac zapisao je da "Hronologija 1989-2025" Nenada Zeljića odaje utisak velike retrospektive, a sam umjetnik za "Nezavisne" je govorio o izložbi, grafikama, te motivima svojih radova.

Rešenja koja sam pronalazio dok sam se bavio umetnošću u velikoj meri su i za mene samog bila iznenađujuća. Ne može se povući dva puta ista linija. Ruka je vođena nekom svojom namerom. U tom odstupanju od zamišljenog kriju se klice rukopisa, ispoljavanje sopstvene osećajnosti. Ono što postoji u početku kao ideja, na kraju ne ispadne onako kako sam zamislio. Često ideja pobegne, postane nešto sasvim drugo. Sam proces stvaranja dopisuje značenje jedne slike ili grafike, svejedno. Stvaralački proces se može odvijati u manje ili više iracionalnim okolnostima, ali umetnik poput stratega racionalno donosi odluke. Stalno se preispitujući, on je zabrinut da umetnički jezik ne prati biološke algoritme njegove telesnosti, da njegovo delo kaska za vremenom u kojem nastaje, ili da je njegova umetnost nesavršena iz bilo kog drugog razloga. Citiraću Žorža Braka: "Rad je niz očajničkih pokušaja da se sačuva nada".

U rasponu likovnih tendencija kao i individualnih umetničkih ishodišta, zabeleženih kroz istoriju umetnosti do danas, tek se može naslutiti beskraj mogućih razrešenja svake umetničke sudbine. Umetnici su suočeni sa mnoštvom koncepcija koje im nudi savremena umetnička scena. Teško je odupreti se olakim rešenjima, brzopletoj pomodnosti. Istovremeno, oslanjanje na biološku darovitost bez pozicioniranja u savremenoj umetničkoj praksi takođe može dovesti na sporedan kolosek. Moguće je da ovakve sumnje muče i mene.

Selekciju radova obavio sam u saradnji sa kolegom Mladenom Banjcem, kustosom u Studentskom kulturnom centru Univerziteta u Banjaluci. On je osmislio naziv i postavku same izložbe kojom se predstavljam banjalučkoj publici. Sve to je proteklo u prijateljskoj i opuštenoj atmosferi.

Na drugoj godini studija na predmetu Večernji akt realizovao sam seriju crteža tušem i perom. Posmatrao sam kolege oko mene koji su takođe crtali i beležio to na papiru. Kroz ove crteže je ovekovečeno jedno vreme i ljudi u njemu. To je bila moja prva produkcija koja je bila koncepcijski definisana, stilski ujednačena. Mogla je biti izložena na samostalnoj izložbi. Od tada, promišljam o grafikama kao delovima samostalne izložbe, a ne kao pojedinačnim delima. Zahvalan sam profesoru Draganu Lubardi što mi je u tom smislu otvorio oči. 

Moje se stvaralaštvo odvijalo paralelno na dva koloseka - grafika i obimna slikarska produkcija. Najveći deo mojih grafika nastao je na osnovu slika. U složenom procesu transponovao sam slike u grafički medij. Grafiku je gotovo nemoguće uraditi bez dobrog predloška, crteža ili slike. Forma na matrici je inverzna, ona je odraz u ogledalu u odnosu na finalni proizvod, otisak. Takođe,  radi se i kao negativ. Dakle, tokom rada sve je suprotno u odnosu na finalni otisak. Zbog toga grafiku doživljavam kao disciplinu.  

Bio sam dovoljno zreo da prozrem, u tom trenutku, dominantne društvene narative i klonio sam ih se. Pojedinac siromašnih unutrašnjih kvaliteta lako se priklanja opštim, dirigovanim sadržajima, ideologijama. Nisam nacionalista, takav sam i danas, u tom duhu vaspitao sam i moju kćerku. Ona je takođe završila likovnu akademiju. Bavi se animacijom.

U tom periodu nekolicina nas studenata grafike provodila je vreme u ateljeu Fakulteta likovnih umetnosti i vredno radila. Tu smo mi bili heroji, svako u okviru svoje poetike. Pretpostavljam da je to bio jedini način da ostanemo normalni.

Moja majka je bila mašinski slovoslagač. Kucala je tekst, a slova su se odlivala u olovu i kasnije štampala. Zapamtio sam štamparije kao bučna mesta. Čuvam stare knjige. U njima su slova udubljena u papir. Ta industrija je nestala pred pojavom ofseta, i u novije vreme, digitalnom štampom. Tipografske mašine su uglavnom završile na otpadu kao staro gvožđe. Nijedna nije sačuvana da se barem smesti u muzej tehnike. U inostranstvu to nije slučaj. Često, one su deo opreme umetničkih instituta u kojima se koriste u umetničkoj produkciji. Iako te "zastarele" tehnologije deluju arhaično, prevaziđeno, ljudi još nisu izmislili bolji način da se nešto odštampa. Govorim to i svojim studentima: "Vi se ovde bavite najkvalitetnijom vrstom štampe." Digitalna grafika se sve više doživljava kao nešto napredno, u duhu vremena, dok, s druge strane, postoje i osporavanja s obzirom na to da se kreativni proces finalizuje pritiskom na dugme. Dobro sam zapamtio vreme bez kompjutera. Filmovi su se gledali u bioskopu ili na jednom od dva televizijska programa, slušala se muzika sa ploča. To su lepe uspomene, ali ipak mnogo se bolje osećam u digitalnoj eri. Sve je nadohvat ruke, komunikacija je olakšana. Ne postoji nijedna oblast u kojoj kompjuteri nisu našli upotrebu, tako je i u umetnosti. Ja takođe koristim kompjuter u pojedinim fazama realizacije mojih "analognih" grafika. Naravno, umeo bih sve da uradim i bez korišćenja računara, ali ovako mi je lakše. U svemu treba pronaći pravu meru.

Moguće je da su motivi ponekad slični, ali to nisu iste grafike. Ponekad su replike veće ili manje. Najčešće, grafička organizacija je drugačija. Grafike koje sam realizovao sa tri matrice naknadno budu svedene na dva preklopa. Koristim i različite principe štampe, duboku i visoku.

Sigurno je da i ja učim od studenata, ne samo oni od mene. Privilegija je biti svedok rađanja jednog umetničkog dela, ali i pratiti mlade autore, od njihovih početaka, posmatrati ih kako sazrevaju i na kraju postaju samostalni umetnici kada im moja pomoć više nije potrebna.

Počeo sam da se pripremam za prijemni ispit za upis na akademiju 1986. godine. To je bilo pre 40 godina. Odjednom, za mene je iznenađujuće koliko je to brzo prošlo.