Milan Todorović za "Glas": Hajduk je heroj za sva vremena

Ovaj film sam zaista želeo da snimim još od kad sam završio fakultet pre 20 godina. Uvek mi je nekako bio pred očima. Sa Gradimirom Stojkovićem sam se upoznao pre devete godina i od tada pokušavam da realizujem film. Pored mene samo je on znao sve detalje raznih pokušaja koprodukcija, finansiranja i perepreka koje smo prošli. Izuzetno mi znači uspeh filma i da se načelno svima veoma dopao.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Milan Todorović, režiser filma "Hajduk u Beogradu", koji je ovih dana stigao do 100.000 gledalaca, što je sjajna vijest za cijelu autorsku ekipu i bioskopsku kulturu generalno, jer srpska kinematografija ima novi hit. Iskusni režiser i producent kaže da je snimanje adaptacije bestseler romana Gradimira Stojakovića u startu djelovalo kao siguran hit, ali je do samog dolaska u bioskop produkcija prošla prilično težak i zahtjevan put pun prepreka, zbog čega njegov uspjeh dobija dodatnu težinu. - "Hajduk" je i za mene bio dosta emotivan i drago mi je da su se te emocije prenele na gledaoce. Publika ga gleda u dahu, i po više puta. Smeju se, navijaju, plaču… Ali tu je i velika tuga što pisac Gradimir Stojković nije doživeo premijeru. Znam da bi se mnogo radovao ovom uspehu. Ovolika gledanost govori da je njegov junak Hajduk zaista vanvremenski heroj kojeg sada podjednako vole i filmski gledaoci, kao i čitaoci i ljubitelji romana.

GLAS: Sa obzirom na Vaš autorski bekgraund, kojim je dominirao horor i naučna fantastika, za nekog je Vaš ulazak u vode porodičnog i omladinskog filma bio prilično iznenađenje. Iako ste u najavama filma objašnjavali da ste veliki ljubitelj romana i poštovalac Gradimirovog rada, koliko je režija ovog filma bila i dobra prilika da razbijete te žanrovske klasifikacije Vašeg rada?

TODOROVIĆ: Meni je iskreno neverovatno da i kod nas reditelje vezuju za određene žanrove ili da im se uvek nude slične teme da režiraju. Mene lično prevashodno zanima priča koja meni može da bude zanimljiva, da je posle gledam na platnu. Nekad mi se gledaju zombiji, nekad romantična komedija, nekad akcija, a nekad porodični film. Recimo ja slabo gledam horore u poslednje vreme, a nekad sam samo to gledao. Tako da nije zahvalno da se reditelji poistovećuju sa određenim žanrom. "Hajduk u Beogradu" je zaista bio moj "drim film", priča koju sam dugo sanjao da gledam na filmskom platnu i mnogo mi znači što je prepoznat od strane publike, ali i od kolega i kritičara.

GLAS: Sam film imao je sa jedne strane nezahvalan zadatak da oživi junaka i priču koje na različite načine doživljavaju brojni čitaoci romana, dok je sa druge trebalo da vjerno oživi epohu osamdesetih, koja ovih dana živi vrhunac nostalgije u svijesti publike. Koliko je to bilo teško pomiriti u jednom ostvarenju koje se takođe nosilo sa unutrašnjim produkcijskim mogućnostima, koje su, da budemo objektivni, daleko od idealnih za jedan film tog tipa?

TODOROVIĆ: Velika je odgovornost dohvatiti se adaptacije jedne toliko popularne knjige koja ima generacije i generacije fanova. Ali pošto sam i ja veliki fan Hajduka, razmišljao sam da roman adaptiram tako da se svidi prvo meni, s nadom da su i ostali fanovi osetili slične emocije poput mene. Roman se zapravo ne dešava osamdesetih decidirano. On je samo nastao 1985. godine, ali je mogao da se dešava i pre i posle. Kada sam ja čitao roman, početkom devedesetih, zamišljao sam da se dešava u tom trenutku. Ipak, kada smo krenuli u adaptaciju da napravimo film koji se dešava danas, shvatili smo da nam je dosta interesantno podsećanje na ta vremena i da ćemo duh romana bolje preneti ako se radnja filma smesti u osamdesete godine. Produkcione mogućnosti su bile dosta ograničene, ali zahvaljujući svim sektorima uspeli smo da odgovorimo na zahtevnosti epohe. Beograd se dosta promenio, jedva smo našli neke lokacije koje su i dalje slične.

GLAS: Kad smo kod franšiza, ovih dana oživljava jedna od najvećih u istoriji domaćeg filma "Žikina dinastija", u kojoj učestvujete kao producent. Reklo bi se iz našeg ugla konzumenata, još jedno razbijanje klasifikacija i siguran hit, ali da ne nagađamo, koji su Vaši motivi za oživljavanje ove slavne narodne komedije, osim saradnje sa Vašim starim saborcem Milanom Konjevićem?

TODOROVIĆ: Isto kao za "Hajduka", bio sam veliki ljubitelj originalnog serijala. I onda kada sam počeo da razmišljam o porodičnom filmu koji bih voleo da radim, jedna od ideja je bila o porodici Pavlović. Kolega Ognjen Rakčević i ja smo dobili prava od kreatora serijala Jovana Markovića da radimo tzv. "legalni" nastavak. Imali smo sreće da nam scenario piše Milena Marković, a da su svi od starih glumaca koji su i dalje među nama pristali da se vrate svojim ulogama. Milan Konjević se kasnije pridružio ekipi i obogatio ceo projekat svojim smislom za humor i lakoćom kojom je realizovao scene.

GLAS: Taj serijal kako je odmicao od prvih filmova Zorana Čalića imao je sve lošije kritike i često je napadan kao populistički humor koji podilazi lošem ukusu publike. Sa druge strane publika je rekla svoje i taj film je danas postao jedan od sinonima domaćeg filmskog humora. Gdje Vi vidite poziciju tog serijala u srpskom filmu, retroaktivno gledano djeluje da je Čalićev rad olako potcjenjivan od elitistički nastrojenog dijela kritike i njegovih filmskih kolega?

TODOROVIĆ: Čalić je jednostavno znao šta publika želi i prilagođavao se tome. Kao Džejms Bond serijal, koji je uvek pratio trendove, tako je i serijal "Lude godine" krenuo sa ozbiljnim temama pa sa lakšim ljubavnim pričama, a onda sa narodskim situacijama i humorom koji je publika volela jer se poistovećivala sa junacima serijala. Lako je kritikovati Čalićeve filmove, ali realno je da ne postoji nijedan drugi serijal filmova kod nas koji ima toliki broj nastavaka i koji je toliko gledan i nakon više decenija. Nadam se da smo ovim nastavkom ukazali poštovanje i njemu i Jovanu Markoviću, koji je pisao scenarije za sve delove.

GLAS: Iz današnje pozicije i stečenog iskustva u nekoliko oblasti filmske umjetnosti, kada se osvrnete na rad u vezi sa filmom "Zona mrtvih" i rad sa legendom Kenom Forijem, kako Vam sada djeluje taj poduhvat, kojem se mora priznati hrabrost, da ne upotrijebimo neku težu kvalifikaciju?

TODOROVIĆ: To mi je i dalje najomiljeniji projekat na kojem sam radio. Verovatno jer je prvi i imao sam 26 godina kada smo ga snimili. I onda uz sve to, što je praktično služilo za podsmeh ovde, jer ko još snima zombi filmove, još imamo i Kena Forija u filmu, i imamo distribuciju filma u svim krajevima planete. Bio je to veliki uspeh. I žao mi je što ni publika ni kritika nisu prepoznali našu nameru da napravimo omaž "B-produkcijskim" filmovima iz osamdesetih. Možda nismo bili dovoljno vešti, ipak nam je bio prvi film. Ali sam ja veoma ponosan na to ostvarenje i ono što smo postigli.

GLAS: Taj film, uz još nekoliko djela, najavio je i povratak, istina dug i spor, žanrovskog ili bioskopskog filma u srpsku kinematografiju i pravljenja konkurencije arthaus filmu, koji je kritika hvalila, ali ga je publika uglavnom zaobilazila. Kako Vam se taj momentum danas čini unutar domaćeg filma, s obzirom na to da ste u njegovo funkcionisanje uključeni kao autor, producent i kao pedagog?

TODOROVIĆ: Ostajem pri stavu da strategija domaće kinematografije mora da bude podjednaka podrška i autorskim i repertoarskim filmovima. Domaća publika voli domaći film i mislim da moramo to da negujemo i da im nudimo što je više moguće komercijalno komunikativnih filmova, ali i filmove sa ozbiljnijim autorskim pristupom i težim temama. Da li je "Zona mrtvih" uticala na pokretanje talasa žanrovskih filmova kod nas i u regionu, ne znam… voleo bih da mislim da jeste, jer taj film je zaista bio poseban u tom trenutku i pokazao je da je moguće da bude snimljen takav film kod nas i da bude relevantan na svetskom nivou.

GLAS: Radili ste na domaćem TV tržištu, radili ste i u inostranstvu na vrlo ozbiljnim projektima poput serija "Ark" i "The Outpost", da pomenemo neke od njih. Šta su ključna iskustva koje ste stekli na tim projektima i šta ste sa druge strane Vi ponudili tim produkcijama, s obzirom na Vaš autorski bekgraund?

TODOROVIĆ: Imao sam zaista sreće da radim na veoma kvalitetnim domaćim serijama kao što su "Besa" i "Dug moru" i na žanrovski različitim američkim serijama, "The Outpost" je fantazi, "The Ark" naučna fantastika, "Almost Paradise" akcija, a "The Librarians" avantura i najvažnije mi je bilo da se posvetim likovima i njihovim međusobnim odnosima. Mislim da je to uvek najvažnije u svakoj priči. Akcione scene (koje najviše volim) su samo dodatak i one su bolje ako su likovi bolje prikazani. Dobro je što sam ja prvo producent pa onda reditelj, pa kada samo režiram, sagledam probleme i potrebe prvo iz ugla produkcije. A TV serije su meni donele kontinuirani rad na pričanju priča pokretnim slikama.

GLAS: Za kraj, kada se ovaj dvostruki povratak u srpski film, kao režiser i producent, stiša, kakvi su dalji planovi, u vezi sa filmom i karijerom generalno?

TODOROVIĆ: Već sam u montaži mog sledećeg filma koji je već snimljen, a to je "Povratak Žikine dinastije drugi deo". Nastavak je već snimljen, drugi deo sam ja i režirao i producirao i jedva čekam da se i on nađe pred publikom, nadam se već u prvoj polovini sledeće godine!

GLAS: "Hajduk u Beogradu" je prva knjiga u književnom serijalu, da li nakon dobrog prijema prve ekranizacije postoje planovi da srpska kinematografija napokon dobije još jednu uspješnu franšizu, što je jako važno, kako u kreativnom, tako i u produkcijskom smislu, radi širenja bioskopske publike i kaljenja zanata mlađih snaga unutar filmske industrije?

TODOROVIĆ: Iskreno se nadam da ću biti u mogućnosti da realizujem još neki od romana iz serijala o Hajduku. Samo to ćemo morati mnogo brzo da uradimo, da nam ne odrastu glavni glumci.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.