Maja Đukanović Osmančević: Pesma je božansko delo, a pesnicima je dato da govore u ime ljudi

Riječ je o drugoj knjizi ove autorke, koja je prethodno objavila knjigu "Sa pokošenih livada" davne 2000. godine. Ova autorka, pored poezije u klasičnom obliku, piše i aforizme, haiku, te kratku prozu, a povodom svoje nove zbirke govorila je za "Nezavisne".

Budući da sam rođena sa Božjim darom da sve ono što vidim i osećam lako pretočim u pisanu reč, to ne mogu reći, iako tako u prvi mah deluje, da sam ikad pravila veliku pauzu u svom književnom stvaralaštvu. Možda sam jedino sada, od kako sam u ljubavi i braku sa poznatim banjalučkim književnikom i aforističarem Dinkom Osmančevićem, samo dobila veći podstrek, podršku i želju da moja nova zbirka pesama doživi i svoje štampano izdanje. Sve pesme koje su našle svoje mesto u njoj su pažljivo odabrane, sve je urađeno detaljno i sa puno ljubavi, što je iziskivalo i poprilično vremena i truda. Pored izbora pesama, posebna pažnja je posvećena i izboru fotografija koje krase koricu, ali i predstavljaju svojevrsni lajtmotiv koji se često pojavljuje i na samim stranicama unutar knjige. Na tim fotografijama, čiji je autor Verica Zubanović, dominantan je motiv maslačka kao simbol nečega što je u stalnom živom pokretu. Svoje stvaralaštvo doživljavam kao neprestano kretanje misli i ideja od izvora do konačnog oblika koji dobija kada se sve te misli pretoče u pesmu. Maslačak je takođe i simbol slobode kojoj ja kroz svoju poeziju težim.

I moje prve pesme bile su upravo takve, pune mladalačkog bunta i želje za slobodom. U petom razredu osnovne škole napisala sam svoju prvu, javno publikovanu pesmu. Još tada je moj talenat prepoznat, te mi je upravo ta pesma otvorila vrata i uvela me u čarobni svet poezije. Imala sam veliku čast i privilegiju da već tada, kao školarka, upoznam najpoznatije pesnike za decu našeg detinjstva, i nastupam zajedno s njima. Ovde bih navela samo neke od njih koji su dali svoj pečat i mom budućem književnom radu, kao što su: Ljubivoje Ršumović, Moša Odalović, Dragan Lukić, Dobrica Erić, Boško Lomović i drugi. Na moju sreću, saradnju sam i kasnije nastavila sa nekim od tih pesnika, te je upravo Boško Lomović bio recenzent i moje prve zbirke poezije, simboličnog naslova "Sa pokošenih livada". U periodu između moje prve i ove druge zbirke pesama, moje pesme su takođe objavljivane i u brojnim zajedničkim zbornicima, antologijama i književnim časopisima, kako ovde kod nas, tako i u regionu, a neke od njih su i prevedene na engleski, mađarski, bugarski, makedonski jezik...

Ono što je na jedan nesvakidašnji način obeležilo Dinkovo i moje venčanje, koje se odigralo na praznik Sv. Vasilija Ostroškog, u maju 2024. godine, u svečanoj sali Muzeja savremene umjetnosti, ovde, u Banjaluci, jeste i to što sam naizust, umesto onog standardnog "Da", izgovorila svoju pesmu "Oči boje Vrbasa", koja je, uzgred rečeno, i nastala u jednoj od mojih šetnji Rebrovcem -  banjalučkim kejom, kako ga ja iz milošte zovem. Stoga nije ni iznenađujuće da sam baš tu pesmu odabrala da bude prva u zbirci i da sa njom čitaoce povedem u jedno zanimljivo putovanje. Želja mi je da jednim citatom iz ove pesme čitaoce donekle uvedem u svet moje poezije, a i Vama delom odgovorim na postavljeno pitanje o mom odnosu prema Banjaluci: "Prvi sam put u ovom gradu, poznajem ga kao svoj džep, šetamo uz Vrbas našom stazom sreće, i zajedno znamo da život je lep."

I zaista od mog prvog susreta sa Banjalukom zavolela sam ovaj grad, kao i njegov prelepi, smaragdni Vrbas. Na nekog ko je umetnička duša, kao što smo to Dinko i ja, posebno inspirativno utiče i to što je Banjaluka grad koji obiluje zelenim površinama, parkovima, alejama, drvoredima, dugim stazama za šetanje. Ti momenti, kada čovek na trenutak ostane sam sa svojim mislima, daleko od buke i žurbe svakodnevice, podstaknut prirodom koja mu se nesebično daruje, pogodno su tlo za nastanak najlepših stihova. No, i pored svega lepog što mi se u Banjaluci dešava, moram priznati da sam i dalje jako vezana za svoj rodni grad, tako da još živim na relaciji Banjaluka - Čačak. Čačak jeste manji grad, ali je jak kulturni centar. Njegova kulturna scena je jako razvijena i bogata dešavanjima, pa s ponosom mogu da kažem da po kvalitetu i sadržaju koji se svakodnevno nudi ne zaostaje puno za mnogo većim i značajnijim centrima u Srbiji, a imali smo i taj kuriozitet da je 2023. godine Čačak bio proglašen za prestonicu kulture u Srbiji. Što se banjalučke kulturne scene tiče, nju još upoznajem. Do sada sam imala priliku da, osim sa svojim suprugom, sarađujem sa poznatim imenima iz banjalučkog sveta književnosti. Pomenula bih neke od njih, poput Miladina Berića, Save Guslov Marčeta, Nede Gavrić, Dragane Pašić, Gojka Mandića, Vojina Trivunovića, zatim Ibrahima Honđa, koji je čest gost Banjaluke. Na osnovu svog ličnog dosadašnjeg iskustva, mišljenja sam da Banjaluka kao veliki grad, jedan od najvećih u regionu, može i treba još mnogo toga da ponudi svojoj publici, i da još nisu iskorišteni svi potencijali sa kojima Banjaluka u pogledu kulture raspolaže.

Da ste me to pitali u vreme kada se pojavila moja prva zbirka pesama "Sa pokošenih livada", odgovor na ovo pitanje bez sumnje bi bio potvrdan. U toj knjizi u kojoj većinu čine pesme nastale u periodu mojih školskih dana, što je zanimljivo, nema nijedne strogo ljubavne pesme. Međutim, da za pravu ljubav, koja za svoj plod ima i knjigu koja je pred Vama, nikad nije kasno, govore, pored ostalih mojih pesama iz ove zbirke, i dve za koje slobodno mogu reći da su i najlepše, a meni sigurno najdraže pesme u njoj. To su već pomenuta pesma "Oči boje Vrbasa", ali ništa manje lepa nije ni pesma "Zarja", sa kojom završavam ovu svoju, drugu zbirku pesama. Pesma "Zarja" meni je posebno draga i iz tog razloga što sam ovu pesmu napisala zajedno sa svojim suprugom Dinkom kao svojevrstan spomenik našoj ljubavi. U prilog tome koliko je prava, čista, praiskonska ljubav, koja nam dolazi pravo iz srca i duše, glavni pokretač svega, i kako o njoj nije teško pisati u trenucima kada ona postane tvoj san koji živiš i za koji živiš, govori i haiku stih koji se nalazi na koricama ove knjige, a za koji slobodno mogu reći da predstavlja svojevrsnu motivacionu poruku čitaocu da nikad ne treba gubiti veru i nadu u bolje dane:  "Veruj i onda/ Kada se nade sruše/ Da jutro sviće."

Pesma je božansko delo, a pesnik je neko kome je od samog tvorca dato da na papir pretoči ono što sam oseća i promišlja, ali ne samo to, već da vidi i zapiše ono što osećaju i drugi ljudi na ovom svetu. Mogli bismo reći da samim tim moje pesme mahom i nisu autobiografske. Sigurna sam da u mnogim mojim pesmama čitaoci mogu pronaći sebe, zatim svet oslikan iz ugla kako ga oni vide i doživljavaju, jednom rečju, sve ono što i sami proživljavaju i promišljaju, a nisu kadri pretočiti na papir. Na prvi pogled se možda može učiniti da je moja poezija pretežno ljubavna, ali će pažljivi čitalac lako videti da ona zapravo i nije isključivo takva, štaviše, striktno ljubavnih pesama u zbirci je možda i ponajmanje. Suštinski, ljubav je sadržana u svemu što nas okružuje, a pod tim podrazumevam i ljubav prema zavičaju, prirodi, prema roditeljima i detetu u kolevci, ljubav prema nebu i moru u kome nalazim svoju najveću inspiraciju, ljubav prema životu itd. Odatle se lako da zaključiti da je moja poezija ekspresivna i lirska. U njoj se bavim pitanjima života i smisla, ko smo, odakle dolazimo i čemu težimo, da li je naš život samo san i da li se ti snovi i u kojoj meri mogu ostvariti, zatim smemo li, i koliko imamo pravo da verujemo u čuda. Moj odgovor na to pitanje bio bi sigurno potvrdan.

Ta pesma se nalazi u mojoj prvoj zbirci, a posvećena je mojoj majci, njenim unutrašnjim borbama sa kojima sam se još kao dete, možda i prećutno, morala suočiti, razumeti ih, a onda i pretočiti u pesmu. Ta pesma je nastala u sedmom razredu osnovne škole i bila je veoma zapažena na konkursu gradske biblioteke u Čačku, u okviru tradicionalne manifestacije "Disovo proleće", koja se, evo, već preko 60 godina održava kako u Čačku, tako i u Zablaću kraj Čačka, rodnom selu našeg čuvenog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na nagovor mog supruga sa istom pesmom sam i tekuće 2025. godine konkurisala na značajnom međunarodnom književnom festivalu "Melničke večeri poezije", koji se održava u bugarskom gradu Melnik, i osvojila treće mesto, što smatram svojim velikim uspehom.

Tu sam sa željom da najbolje od sebe i od svog književnog stvaralaštva ponudim i svom novom gradu. Naravno da sam kao svako koga životni putevi odvedu daleko od rodnog kraja i dalje vezana za mesta, ljude i običaje grada iz koga dolazim, pogotovo što sam u Čačku vodila jedan vrlo aktivan društveni život, bila sam uključena u njegov društvenoumetnički, pa čak u jednom periodu svog života, i u politički život grada. No, ne zaboravimo na to da je život nepredvidiv i da nikad ne znaš na kome ćeš peronu bar nakratko zastati. Kao što sam na početku našeg razgovora rekla, Banjaluku sam zavolela i prihvatila kao moj novi grad. Zato se nadam da će mi Banjaluka tu ljubav uzvratiti istom merom te da će mi se ostvariti želja da svoju poeziju predstavim i banjalučkoj publici.

Knjigu "Kroz prozor vagona" objavila je izdavačka kuća "Alma" iz Beograda, te je svoje prvo javno predstavljanje knjiga imala i u okviru promocija njihovih izdanja na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Želela bih ovim putem da zahvalim i poznatoj bosanskohercegovačkoj književnici Tatjani Tomić koja je svojom recenzijom dala poseban pečat ovoj mojoj zbirci. Takođe, njen prikaz objavljen je i u časopisu za kulturu i književnost "Nekazano" iz Bara. Pored toga, u još nekim književnim časopisima u Srbiji, kao što je, na primer, časopis "Scena Crnjanski" iz Beograda, objavljen je prikaz moje knjige. Ono što zasigurno za sada znam to je da su promocije knjige zakazane u Kulturnom centru u Čačku, kao i u kući Đure Jakšić u Skadarliji, u Beogradu. Vama posebno zahvaljujem na ovom razgovoru, jer je i to način da banjalučka publika bolje upozna i mene i moj književni rad. 

Maja Đukanović Osmančević, pjesnikinja iz Čačka koja trenutno živi na relaciji rodnog grada i Banjaluke, nedavno je u izdanju beogradske "Alme" objavila knjigu pjesama "Kroz prozor vagona". Riječ je o drugoj knjizi ove autorke, koja je prethodno objavila knjigu "Sa pokošenih livada" davne 2000. godine. Ova autorka, pored poezije u klasičnom obliku, piše i aforizme, haiku, te kratku prozu, a povodom svoje nove zbirke govorila je za "Nezavisne".

Budući da sam rođena sa Božjim darom da sve ono što vidim i osećam lako pretočim u pisanu reč, to ne mogu reći, iako tako u prvi mah deluje, da sam ikad pravila veliku pauzu u svom književnom stvaralaštvu. Možda sam jedino sada, od kako sam u ljubavi i braku sa poznatim banjalučkim književnikom i aforističarem Dinkom Osmančevićem, samo dobila veći podstrek, podršku i želju da moja nova zbirka pesama doživi i svoje štampano izdanje. Sve pesme koje su našle svoje mesto u njoj su pažljivo odabrane, sve je urađeno detaljno i sa puno ljubavi, što je iziskivalo i poprilično vremena i truda. Pored izbora pesama, posebna pažnja je posvećena i izboru fotografija koje krase koricu, ali i predstavljaju svojevrsni lajtmotiv koji se često pojavljuje i na samim stranicama unutar knjige. Na tim fotografijama, čiji je autor Verica Zubanović, dominantan je motiv maslačka kao simbol nečega što je u stalnom živom pokretu. Svoje stvaralaštvo doživljavam kao neprestano kretanje misli i ideja od izvora do konačnog oblika koji dobija kada se sve te misli pretoče u pesmu. Maslačak je takođe i simbol slobode kojoj ja kroz svoju poeziju težim.

I moje prve pesme bile su upravo takve, pune mladalačkog bunta i želje za slobodom. U petom razredu osnovne škole napisala sam svoju prvu, javno publikovanu pesmu. Još tada je moj talenat prepoznat, te mi je upravo ta pesma otvorila vrata i uvela me u čarobni svet poezije. Imala sam veliku čast i privilegiju da već tada, kao školarka, upoznam najpoznatije pesnike za decu našeg detinjstva, i nastupam zajedno s njima. Ovde bih navela samo neke od njih koji su dali svoj pečat i mom budućem književnom radu, kao što su: Ljubivoje Ršumović, Moša Odalović, Dragan Lukić, Dobrica Erić, Boško Lomović i drugi. Na moju sreću, saradnju sam i kasnije nastavila sa nekim od tih pesnika, te je upravo Boško Lomović bio recenzent i moje prve zbirke poezije, simboličnog naslova "Sa pokošenih livada". U periodu između moje prve i ove druge zbirke pesama, moje pesme su takođe objavljivane i u brojnim zajedničkim zbornicima, antologijama i književnim časopisima, kako ovde kod nas, tako i u regionu, a neke od njih su i prevedene na engleski, mađarski, bugarski, makedonski jezik...

Ono što je na jedan nesvakidašnji način obeležilo Dinkovo i moje venčanje, koje se odigralo na praznik Sv. Vasilija Ostroškog, u maju 2024. godine, u svečanoj sali Muzeja savremene umjetnosti, ovde, u Banjaluci, jeste i to što sam naizust, umesto onog standardnog "Da", izgovorila svoju pesmu "Oči boje Vrbasa", koja je, uzgred rečeno, i nastala u jednoj od mojih šetnji Rebrovcem -  banjalučkim kejom, kako ga ja iz milošte zovem. Stoga nije ni iznenađujuće da sam baš tu pesmu odabrala da bude prva u zbirci i da sa njom čitaoce povedem u jedno zanimljivo putovanje. Želja mi je da jednim citatom iz ove pesme čitaoce donekle uvedem u svet moje poezije, a i Vama delom odgovorim na postavljeno pitanje o mom odnosu prema Banjaluci: "Prvi sam put u ovom gradu, poznajem ga kao svoj džep, šetamo uz Vrbas našom stazom sreće, i zajedno znamo da život je lep."

I zaista od mog prvog susreta sa Banjalukom zavolela sam ovaj grad, kao i njegov prelepi, smaragdni Vrbas. Na nekog ko je umetnička duša, kao što smo to Dinko i ja, posebno inspirativno utiče i to što je Banjaluka grad koji obiluje zelenim površinama, parkovima, alejama, drvoredima, dugim stazama za šetanje. Ti momenti, kada čovek na trenutak ostane sam sa svojim mislima, daleko od buke i žurbe svakodnevice, podstaknut prirodom koja mu se nesebično daruje, pogodno su tlo za nastanak najlepših stihova. No, i pored svega lepog što mi se u Banjaluci dešava, moram priznati da sam i dalje jako vezana za svoj rodni grad, tako da još živim na relaciji Banjaluka - Čačak. Čačak jeste manji grad, ali je jak kulturni centar. Njegova kulturna scena je jako razvijena i bogata dešavanjima, pa s ponosom mogu da kažem da po kvalitetu i sadržaju koji se svakodnevno nudi ne zaostaje puno za mnogo većim i značajnijim centrima u Srbiji, a imali smo i taj kuriozitet da je 2023. godine Čačak bio proglašen za prestonicu kulture u Srbiji. Što se banjalučke kulturne scene tiče, nju još upoznajem. Do sada sam imala priliku da, osim sa svojim suprugom, sarađujem sa poznatim imenima iz banjalučkog sveta književnosti. Pomenula bih neke od njih, poput Miladina Berića, Save Guslov Marčeta, Nede Gavrić, Dragane Pašić, Gojka Mandića, Vojina Trivunovića, zatim Ibrahima Honđa, koji je čest gost Banjaluke. Na osnovu svog ličnog dosadašnjeg iskustva, mišljenja sam da Banjaluka kao veliki grad, jedan od najvećih u regionu, može i treba još mnogo toga da ponudi svojoj publici, i da još nisu iskorišteni svi potencijali sa kojima Banjaluka u pogledu kulture raspolaže.

Da ste me to pitali u vreme kada se pojavila moja prva zbirka pesama "Sa pokošenih livada", odgovor na ovo pitanje bez sumnje bi bio potvrdan. U toj knjizi u kojoj većinu čine pesme nastale u periodu mojih školskih dana, što je zanimljivo, nema nijedne strogo ljubavne pesme. Međutim, da za pravu ljubav, koja za svoj plod ima i knjigu koja je pred Vama, nikad nije kasno, govore, pored ostalih mojih pesama iz ove zbirke, i dve za koje slobodno mogu reći da su i najlepše, a meni sigurno najdraže pesme u njoj. To su već pomenuta pesma "Oči boje Vrbasa", ali ništa manje lepa nije ni pesma "Zarja", sa kojom završavam ovu svoju, drugu zbirku pesama. Pesma "Zarja" meni je posebno draga i iz tog razloga što sam ovu pesmu napisala zajedno sa svojim suprugom Dinkom kao svojevrstan spomenik našoj ljubavi. U prilog tome koliko je prava, čista, praiskonska ljubav, koja nam dolazi pravo iz srca i duše, glavni pokretač svega, i kako o njoj nije teško pisati u trenucima kada ona postane tvoj san koji živiš i za koji živiš, govori i haiku stih koji se nalazi na koricama ove knjige, a za koji slobodno mogu reći da predstavlja svojevrsnu motivacionu poruku čitaocu da nikad ne treba gubiti veru i nadu u bolje dane:  "Veruj i onda/ Kada se nade sruše/ Da jutro sviće."

Pesma je božansko delo, a pesnik je neko kome je od samog tvorca dato da na papir pretoči ono što sam oseća i promišlja, ali ne samo to, već da vidi i zapiše ono što osećaju i drugi ljudi na ovom svetu. Mogli bismo reći da samim tim moje pesme mahom i nisu autobiografske. Sigurna sam da u mnogim mojim pesmama čitaoci mogu pronaći sebe, zatim svet oslikan iz ugla kako ga oni vide i doživljavaju, jednom rečju, sve ono što i sami proživljavaju i promišljaju, a nisu kadri pretočiti na papir. Na prvi pogled se možda može učiniti da je moja poezija pretežno ljubavna, ali će pažljivi čitalac lako videti da ona zapravo i nije isključivo takva, štaviše, striktno ljubavnih pesama u zbirci je možda i ponajmanje. Suštinski, ljubav je sadržana u svemu što nas okružuje, a pod tim podrazumevam i ljubav prema zavičaju, prirodi, prema roditeljima i detetu u kolevci, ljubav prema nebu i moru u kome nalazim svoju najveću inspiraciju, ljubav prema životu itd. Odatle se lako da zaključiti da je moja poezija ekspresivna i lirska. U njoj se bavim pitanjima života i smisla, ko smo, odakle dolazimo i čemu težimo, da li je naš život samo san i da li se ti snovi i u kojoj meri mogu ostvariti, zatim smemo li, i koliko imamo pravo da verujemo u čuda. Moj odgovor na to pitanje bio bi sigurno potvrdan.

Ta pesma se nalazi u mojoj prvoj zbirci, a posvećena je mojoj majci, njenim unutrašnjim borbama sa kojima sam se još kao dete, možda i prećutno, morala suočiti, razumeti ih, a onda i pretočiti u pesmu. Ta pesma je nastala u sedmom razredu osnovne škole i bila je veoma zapažena na konkursu gradske biblioteke u Čačku, u okviru tradicionalne manifestacije "Disovo proleće", koja se, evo, već preko 60 godina održava kako u Čačku, tako i u Zablaću kraj Čačka, rodnom selu našeg čuvenog pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na nagovor mog supruga sa istom pesmom sam i tekuće 2025. godine konkurisala na značajnom međunarodnom književnom festivalu "Melničke večeri poezije", koji se održava u bugarskom gradu Melnik, i osvojila treće mesto, što smatram svojim velikim uspehom.

Tu sam sa željom da najbolje od sebe i od svog književnog stvaralaštva ponudim i svom novom gradu. Naravno da sam kao svako koga životni putevi odvedu daleko od rodnog kraja i dalje vezana za mesta, ljude i običaje grada iz koga dolazim, pogotovo što sam u Čačku vodila jedan vrlo aktivan društveni život, bila sam uključena u njegov društvenoumetnički, pa čak u jednom periodu svog života, i u politički život grada. No, ne zaboravimo na to da je život nepredvidiv i da nikad ne znaš na kome ćeš peronu bar nakratko zastati. Kao što sam na početku našeg razgovora rekla, Banjaluku sam zavolela i prihvatila kao moj novi grad. Zato se nadam da će mi Banjaluka tu ljubav uzvratiti istom merom te da će mi se ostvariti želja da svoju poeziju predstavim i banjalučkoj publici.

Knjigu "Kroz prozor vagona" objavila je izdavačka kuća "Alma" iz Beograda, te je svoje prvo javno predstavljanje knjiga imala i u okviru promocija njihovih izdanja na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu. Želela bih ovim putem da zahvalim i poznatoj bosanskohercegovačkoj književnici Tatjani Tomić koja je svojom recenzijom dala poseban pečat ovoj mojoj zbirci. Takođe, njen prikaz objavljen je i u časopisu za kulturu i književnost "Nekazano" iz Bara. Pored toga, u još nekim književnim časopisima u Srbiji, kao što je, na primer, časopis "Scena Crnjanski" iz Beograda, objavljen je prikaz moje knjige. Ono što zasigurno za sada znam to je da su promocije knjige zakazane u Kulturnom centru u Čačku, kao i u kući Đure Jakšić u Skadarliji, u Beogradu. Vama posebno zahvaljujem na ovom razgovoru, jer je i to način da banjalučka publika bolje upozna i mene i moj književni rad.