Ljiljana Šarac: Osmijeh i lijepa riječ ništa ne koštaju, a mnogo znače

Do sada sam napisala jedanaest romana. Prvi "Opet sam te sanjao" posvećen je Irini Kantakuzin poznatijoj kao Prokleta Jerina. Drugi "Gde sam to pogrešila" bavi se psihološkim poremećajima i sudbinom princa Đorđa Karađorđevića. Treći nastavlja niz istorijskih tema i priča priču o čudesnoj srpskoj princezi Jeleni Karađorđević udatoj u Romanove. Zaokret u radu napravila sam sa dva ljubavna romana "Starija" i "Stariji". O jednom nesvakidašnjem prstenu iz srednjeg veka pisala sam u romanu "Zlatna žila". Brankovićima sam se vratila romanom "Đurđevim stopama". Svetim Nikolom, srpskim običajima i tradicijom bavila sam se u romanu "Dok svetac bdi". Posvetila sam se i deci, te su tako nastala dela za tinejdžere "Anđeo s jednim krilom" i "Nije mi ovo trebalo". Možda ovaj uvod ne liči na odgovor na postavljeno pitanje, ali zapravo on to jeste.

Rekla je ovo za "Glas Srpske", književnica Ljiljana Šarac, objašnjavajući koliko je bila iznenađena uspjehom svog jedanaestog romana u karijeri "Buket žutih ruža", koji je već mjesecima među najprodavanijim i najčitanijim knjigama na srpskom jeziku. Autorka, ipak, navodi da je do stvaranja bestseler romana pređen dug i težak put, građen korak po korak, roman po roman, dok nije postignut cilj koji je sama sebi postavila.

- Zato što sam sa svakim napisanim retkom, svakim naslovom, svakom novom temom i romanom, čitavu deceniju maštala da će privući veću pažnju čitalaca, i "probiti zvučni zid" svedene čitanosti (iako su stizale pozitivne reakcije onih koji su za njih čuli). S vremenom sam shvatila i prihvatila da sam ja dugoprugaš, a ne sprinter. Moja kuća se zida polako, s mnogo uloženog truda, energije, rada, volje i nade. Svaki novi roman pomerao je granice, širio krug mojih čitalaca, davao je na značaju mom radu i stvaralaštvu. Jasno je bilo da sam postavila čvrste temelje, da su zidovi tu, da ,"izgradnja", napreduje, ali da treba da se jednom i "ukrovi".

E, moja poslednja knjiga "Buket žutih ruža" je to učinila, natkrilila je sve što sam do sada radila, zaokružila celinu i pomogla i meni i svemu što sam do sada radila da ne budem negde oko ili ispod radara! Postala je "krov" mog dosadašnjeg rada - rekla je Šarčeva.

GLAS: Znači, ovaj roman nije bilo iznenađenje, već nagrada?

ŠARAC: Da sam očekivala da će se to dogoditi baš sa "Buketom", iskrena da budem, nisam. Otuda su iznenađenje i sreća veći. Uspeh je došao kada sam ga priželjkivala, ali sam mu se najmanje nadala! Od maja kada je roman izašao, nalazi se u vrhu "Lagunine" top-liste najprodavanijih. I dalje je tako. Potvrdu njegove traženosti potcrtao je i ovogodišnji Beogradski sajam knjiga na kome je "Buket žutih ruža" bio jedan od najtraženijih naslova. Najveće priznanje, za mene su, ipak, reakcije čitalaca koji kažu da se moj poslednji naslov ne ispušta iz ruku dok se ne pročita.

GLAS: Sam roman se naslanja na Vaš opus kojim dominiraju istorijski i porodični romani, ali u ovom slučaju zanimljiv je fokus na godine Vaših junaka. Ljudi starije dobi nisu često junaci književnosti, bez obzira na žanrovske podjele, literaturom i umjetnošću generalno,  vlada taj nazovimo ga "diktat mladosti"?

ŠARAC: Dugo su ljudi trećeg doba bili u zapećku kao tema kada je književno stvaralaštvo u pitanju. Međutim, poslednjih godina to se značajno promenilo. Naša književnica Ivana Dimić je 2016. dobila NIN-ovu nagradu za roman "Arzamas" koji se bavi temom starenja, demencije, porodičnih odnosa na relaciji majka-ćerka. Čuveni švedski pisac Fredrik Bakman je svojim romanom "Čovek zvani Uve" napravio svetski bum upravo temom o neprilagođenom i otuđenom čoveku na pragu starosti.

Pomenute knjige su privukle toliku pažnju (a ima još primera) upravo stoga što su se dotakle svežih, zapostavljenih i zanemarenih kako tema, tako i ljudi. Mene je istinit događaj "isprovocirao" da o životu žene iz unutrašnjosti koja je došla sa snajom u glavni grad, kako bi čuvale unuku, odnosno praunuku, izmestivši se iz svog prirodnog okruženja, ostavivši za sobom prijatelje, rodbinu, svoj prag, napišem "Buket žutih ruža".

GLAS:  Bake i deke su nekad bile oslonac i čuvari porodice, danas se uzimaju zdravo za gotovo, da budu čuvari djece kad je neophodno ili da bude smješteni u ustanove za starija lica. Kako smo postali društvo u kojem, nažalost, sve češće imamo manjak emocija i vremena za bilo koga osim onog ko donosi korist i profit?

ŠARAC: Dok smo gledali svoja posla i svoje dvorište sve je bilo i lepo, i lako, i jasno. Imali smo radno vreme od 7 do 15, vikendi su bili slobodni, na more se išlo preko sindikata na rate, praznici su se provodili na selu, poštovali su se otac i majka, baba i deda, njihova reč je imala težinu... A onda smo poželeli da oponašamo Zapad. Prihvatili smo evropsko radno vreme (da se na posao ide po mraku i po mraku se vraća), da se radi i nedeljom, da se putuje svaki slobodni dan i svaki slobodni sat, da se na more ne ide u Neum, Sutomore i Budvu, već u Egipat, Tanzaniju, Maroko... Da bi se takvi prohtevi isfinansirali rade se po 2-3 posla, nema se vremena ni za šta, pa ni za porodicu, decu, ni starije... Negde smo se na tom putu ka "Instagarm" blagostanju pogubili... Treba nam neko "fino podešavanje", da se vratimo na dobre stare tradicionalne vrednosti, uz prihvatanje svih benefita koje savremeno doba donosi. Osmeh, lepa reč, jedno dobar dan, ništa ne koštaju, a mnogo znače. Razgovor i sa mladima i sa starima lek je za dušu. Porodični ručkovi, okupljanja za trpezom, podsećaju sve nas šta je bitno, a šta je nebitno.  Od porodice, medija, školstva, sve zavisi!

GLAS: Jedan vrlo zanimljiv lajtmotiv, koji je sadržan u citatu sa korica knjige "Plemenitost i dobrota ne poznaju godine", u slučaju Milanke i Veljka, dolazi dodatno do izražaja, jer su pitanju ljudi koji nisu zaboravili da je njima pomagano, već se trude cijeli život da pomažu drugima?

ŠARAC: Iako su u zrelim godinama, moji junaci Milanka i Veljko su najživotniji i najživahniji od svih koje sam do sada stvorila. Oni nisu idealizovani, naprotiv, mnogo je ljudi sličnih njima koje poznajem, koji su poslužili kao prototipovi za njihovo domaštavanje. Oboje su harizmatični, prepuni životnog iskustva, nesebični, zanimljivi, duhoviti. To su ljudi koji tuđu dobrobit celog života stavljaju ispred svoje. Ako su ljudi oko njih srećni, i oni su. Zato su se i prepoznali kao srodne duše kada su im se putevi ukrstili...Tek kada je roman izašao, kada su počeli da stižu prvi komentari i kada sam počela glavne junake da sagledavam iz ugla čitalaca, shvatila sam na koga me Milanka i Veljko po toj posebnoj romantici i šarmu podsećaju! Iako se radi o našoj, domaćoj priči, zaličili su mi na Meril Strip i Klint Istvuda iz "Mostova okruga Medison" i ako je to moguće, postali su mi još simpatičniji!...

GLAS: Zanimljiv je i način na koji ste žanrovske motive detektivskog romana unijeli  u jedan porodični roman, gdje kroz potragu za nestalom junakinjom ("nema je", kaže najmlađa članica porodice) i čitalac polako otkriva čitav jedan svijet,  koji ne dospijeva u romane, a kamoli u vijesti medija?

ŠARAC: Imala sam ideju, temu, započinjala sam da pišem "Buket žutih ruža" i dva puta sam stajala na pola puta. Nikako nisam uspevala da uobličim priču i budem zadovoljna njenim tokom. Onda sam jednom u šetnji čula devojčicu koja kaže: "Nema je", tražeći loptu u travi, i desila se magija. To je bila rečenica koja je povezala celu strukturu romana. Na prvim stranicama mog rukopisa mala Nevena kaže: "Nema je", ali za prabaku Milanku. Tako je priča potekla. O glavnoj junakinji mi najviše saznajemo upravo u njenom odsustvu. Triler prizvuk je unet zato što se dugo ne zna da li je Milanka svojevoljno otišla iz stana kako bi kaznila članove svoje porodice koji su je "osudili" na nepoznati grad, nepoznati stan i malu terasu u njemu na kojoj provodi sve vreme. Nameće se pretpostavka da je možda nastradala nekim nesrećnim slučajem. Uključuje se i policija u potragu za njom. Kako radnja odmiče, mi se sve više vezujemo za bivšu bibliotekarku u penziji, strepimo i brinemo šta je bilo sa njom i pitamo se: gde je Milanka? Mnogo čitateljki mi se javilo i kazalo da su one nalik Milanki ili njenoj snaji Branki. I tema o običnim ljudima kao što smo mi sami ili ljudi iz našeg komšiluka može biti intrigantana, interesantna i tražena, ukoliko je ispričana snažno, iskreno, emotivno, s mnogo naklonosti, podrške i ljubavi.

A ja zaista volim i navijam za svoje junake, i to moji čitaoci osećaju. U lik Milanke ugrađeni su  karakteri moje babe Ružice, moje komšinice Snežane, moje koleginice Suzane. Morala je da bude posebna, jer su i sve te žene posebne!

GLAS: Iako živimo u vremenu brzih medija i tehnologija, Vi ne odustajete od klasičnih promocija, oči u oči sa svojim čitaocima, koliko Vam je važna ta direktna komunikacija sa publikom?

ŠARAC: U startu sam shvatila da za delo koje ste napisali mora da se čuje. Da bi se to dogodilo, kao Vilijem Tel strele, odapinjala sam informacije na sve strane. Imam svoj sajt, "Fejsbuk", "Instagram" i "Tik tok" profile. Spremna sam za razgovore s novinarima, učestvujem na Beogradskom sajmu knjiga...Sve je to lepo, sve to ima veliki značaj, ali ništa mi nije draže i dragocenije od poziva koji stigne iz neke biblioteke da im dođem u goste i predstavim svoj rad. Taj susret sa bibliotekarima i čitaocima nema cenu. On je kruna svega što radim, vrelo dobre energije, radosti, razmene utisaka, zagrljaja, osmeha.

GLAS: Iz tog iskustva koliko je ta fama da "danas ljudi ne čitaju" floskula, a koliko realna činjenica. Sudeći po Vašim knjigam ljudi čitaju, ali nažalost knjiga je za mnoge sve teže dostupna, posebno u manjim sredinama, a institucije  se i ne trude previše da je približe onima za koje su namijenjene?

ŠARAC: Krug čitalaca je veliki, ali je nekako zatvoren. Isti ljudi kupuju knjige, posećuju biblioteke, čitaju e-knjige... Veliki je uspeh kada se neki učenik privoli čitanju, ili onaj ko radije vreme provodi na sajtovima listajući vesti. Tužno je, ali istinito, da kada treba da se odreknemo nečega, i stegnemo kaiš, to uvek radimo nauštrb kulturnih sadržaja.

Zato mislim da dobru knjigu treba preporučivati i pozajmljivati. Važno je da se priča širi!

GLAS: Kroz čitav roman provlačite omaže dragim umjetnicima od literarnih heroja do Zdravka Čolića i Mikija Jevremovića, glavna junakinja je provela život u biblioteci, koliko je važno podsjećati na kvalitetne stvari u kulturi?

ŠARAC: Nemoguće je obezvrediti i nagrditi nešto što je istinski lepo i vredno. Zato se kvalitet kad-tad ispolji i iskristališe, dobijajući punu pažnju i priznanje. Kič i šund su šarene laže, prolazne efemerne stvari kojih se posle kratkog vremena više niko ne seća, jer će preći na neku novu senzaciju. Kvalitet opstaje i ostaje da traje. Nije zgoreg imati promocije, debate, emisije, sekcije, kolumne, duele na zanimljive i aktuelne teme iz kulture, kao i o neprolaznim vrednostima koji su temelji ljudske civilizacije. Što više knjiga pročitamo, filmova i predstava odgledamo, koncerata odslušamo, to smo duhom i veći i nadmoćniji, a ta snaga je potrebna u svako vreme i na svakom mestu.

GLAS: Imate jedinstvenu poziciju u domaćoj književnosti (srećom niste jedini), jako ste čitan autor, ne svrstavaju Vas ni u jednu struju domaće književne scene, dugo stvarate i čitate, kako Vam djeluje danas srpska književnca scena. Izdavača imamo dosta, književnika takođe, šta je ono što nemamo?

ŠARAC: Od mnogo šareniša ume da zaboli glava. Trebalo bi da postoje neki standardi koji moraju da budu zadovoljeni u izdavaštvu. Kada bih mogla, ukinula bih štampanje knjiga čije će troškove pokrivati isključivo autor. Uvela bih pravilo da polovinu mora da finansira izdavač. Mislim da bi to bilo gušće sito koje bi vodilo i dalo bolji kvalitet. Trebaju nam vrsni urednici, više književnih kritičara. Uvek može bolje. Treba da se više ulaže u prevođenje nagrađivanih i najčitanijih dela. Tada bi i granice bile propustljivije, a domet naših autora veći.

GLAS: Roman je još aktuelan, ali pretpostavljamo da ne mirujete, kad je pisanje u pitanju, pa šta možemo još očekivati u narednom periodu?

ŠARAC: Mene pisanje opušta i usrećuje, povezuje me sa ljudima koji su mi slični. Zato u mom laptopu uvek postoji neko delo u nastajanju. Upravo sam zvršila prvu ruku novog dečjeg romana. Kada je reč o mojoj ostaloj vernoj čitalačkoj publici, ponovo ću napraviti zaokret u pisanju. Stalno me prijatelji i rodbina iz Republike Srpske pitaju kada ću napisati neko delo vezano za drugu (njihovu) obalu Drine. E, pa, odvažila sam se da se upustim u tu duhovnu avanturu i odgovorim na njihov izazov!

Trileri

GLAS: Da li biste se voljeli oprobati u nekom čisto žanrovskom trileru, jer sudeći po pomenutom krimi podzapletu, vještine i talenta svakako imate, samo ostaje pitanje želje za tim korakom?

ŠARAC: Obožavam da čitam trilere. Oni oštre inteligenciju, drže pažnju, raspaljuju maštu. Izuzetno je teško napisati dobar triler. Treba mnogo znanja, veštine, čak i "zanatske potkovanosti". I te kako bih volela da se oprobam i u tom žanru! Samo, bojim se da ne počnem da "svaštarim". Nemoguće je podjednako biti dobar i kao pisac za decu, pisac istorijskih romana, porodičnih, ljubavnih, pa naposletku i trilera! Bolje da se držim onoga što znam...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.