"Наша историја је различита, али су искуства упечатљиво слична. И јеврејски и српски народ прошли су кроз периоде страдања, прогона, расељавања, сатанизације и покушаја да се њихова историјска искуства избришу или прекроје", нагласила је Цвијановићева у обраћању на Самиту међународне политике у Јерусалиму.
Цвијановићева је поручила да су оба народа научила да историјско памћење није терет, већ нужност.
"Оба су научила да се слобода не може повјерити неком другом на чување. И оба су научила да суверенитет није апстрактан правни појам, већ суштински услов политичког и националног опстанка", рекла је Цвијановићева.
Поштовани гости, даме и господо, драги пријатељи,
Велика ми је част да се обратим на овој конференцији и да будем у Израелу - земљи чија историја, отпорност и одлучност представљају снажан симбол опстанка и истрајности у људској историји.
Долазим из Републике Српске, једног од два ентитета у Босни и Херцеговини, носећи поруку која је истовремено политичка и дубоко људска. То је порука о слободи и суверенитету, о тежини историјског памћења, снази идентитета и нашој одговорности да се бранимо од сила које угрожавају мир, стабилност, па чак и наше само постојање.
Живимо у времену дубоких геополитичких промјена. Доводе се у питање претпоставке на којима је почивао међународни поредак успостављен након Хладног рата.
Безбједносне пријетње које су се некада сматрале регионалним данас су постале глобалне.
У таквим временима, од државе се очекује да пружи одговоре на суштинска питања:
Ко смо? Које вриједности бранимо? Које смо поуке извукли из историје? Докле смо спремни да идемо да сачувамо своју слободу?
Израел се са овим питањима суочава од самог настанка. У непријатељском окружењу и упорно оспораван од стране оних који доводе у питање не само његову политику, него и само право на постојање, Израел је показао изузетну способност да остане демократска, иновативна, просперитетна и слободна држава, чак и када је суочен са сталним безбједносним пријетњама.
Јеврејски народ је кроз вишевјековни прогон научио да су за опстанак неопходни снага, јединство, самопоуздање и јасно разликовање добра и зла, оних који желе суживот и оних који желе уништење.
Историја Израела носи важну поуку која је Србима у Републици Српској веома блиска. Један народ никада се не смије наћи у улози пасивног посматрача историје док о његовој судбини одлучује неко други.
Наша историја је различита, али су искуства упечатљиво слична. И јеврејски и српски народ прошли су кроз периоде страдања, прогона, расељавања, сатанизације и покушаја да се њихова историјска искуства избришу или прекроје.
Оба народа научила су да историјско памћење није терет, већ нужност. Оба су научила да се слобода не може повјерити неком другом на чување. И оба су научила да суверенитет није апстрактан правни појам, већ суштински услов политичког и националног опстанка.
Слободу нисмо добили на поклон; увијек смо је плаћали жртвама. Слобода се не стиче једном и заувијек. Мора се непрестано бранити: политички, морално, институционално и, када затреба, физички. Свака генерација мора заслужити право да је сачува и да је часно преда сљедећим нараштајима.
Можда се то узајамно разумијевање најјасније може сагледати на примјеру трагедија двадесетог вијека. Јеврејски народ претрпио је Холокауст. Српски народ претрпио је геноцид у Независној Држави Хрватској.
На мјестима попут Јасеновца, једног од најстрашнијих концентрационих логора у окупираној Европи, систематично су истребљивани Срби, Јевреји и Роми само због своје припадности. Жртве су припадале различитим народима и заједницама, али зло које их је прогонило било је исто.
Двадесети вијек научио је и Јевреје и Србе једној болној истини: мржња почиње ријечима, прелази у дискриминацију, а завршава насиљем.
Пут до Аушвица и Јасеновца није почео депортацијом првих жртава: утрт је много раније. То заједничко страдање исковало је трајну спону која почива на узајамном разумијевању.
Народ који заборави своје жртве осуђен је да му се трагедија понови. Памћење се не односи само на прошлост. Његова сврха је да будући нараштаји науче да препознају зло прије него што се врати у новом руху.
За српски народ, сјећање на Јасеновац није само подсјећање на догађаје из Другог свјетског рата. То је и подсјећање да су, током сукоба деведесетих, постојале снаге које су настојале да доврше оно што је тамо започето - да нас физички избришу са лица земље.
Данас неки покушавају да сличне циљеве остваре политичким средствима: слабљењем наших институција и идентитета и оспоравањем наших уставних права.
Историја мијења методе, али не нужно и намјере.
Након стравичних напада 7. октобра, било је разумно очекивати да их сва демократска друштва недвосмислено осуде. Међутим, били смо свједоци дубоко забрињавајуће појаве у многим дијеловима свијета, укључујући и бошњачко-муслимански простор у Босни и Херцеговини: релативизације масакра, оправдавања његових починилаца, па чак и извитоперавања стварности, гдје је кривица приписивана жртвама.
Умјесто да недвосмислено стану уз невине цивиле који су убијени, отети, мучени и изложени терору, многи су се, вођени идеолошким побудама, сврстали уз починиоце.
Демонстрације које су приказиване као начин изражавања политичких ставова често су прелазиле границу и прерастале у отворено непријатељство према Израелу, а у појединим случајевима и према самим Јеврејима.
Република Српска изабрала је другачији пут. Наше институције, политичко руководство и народ разумију безбједносне изазове са којима се Израел суочава јер уважавамо једно једноставно начело: ниједан народ не може опстати ако се од њега очекује да трпи оне који желе да га униште или ако дозволу да постоји мора да тражи од непријатеља.
Ми, Срби, остајемо чврсто опредијељени да сачувамо свој идентитет и остварујемо права која су нам загарантована Дејтонским мировним споразумом и нашим Уставом.
Деценијама су други настојали да одређују ко су Срби, шта представља Република Српска и гдје би требало да буде наше мјесто у Босни и Херцеговини.
Такав приступ одбацујемо. Наш положај дефинисан је Уставом. Нећемо дозволити да га одређују они који нас сатанизују. Наше је право да сами одређујемо свој идентитет, своје вриједности и своју будућност. Народ који се одрекне права на самоодређење, прије или касније одрећи ће се и права да управља сâм собом. Ово начело од посебног је значаја за Босну и Херцеговину.
Тридесет година након што је Дејтонски мировни споразум окончао рат, Босна и Херцеговина и даље се суочава са питањима суверенитета, легитимитета и демократске одговорности.
Међународна јавност пречесто уважава само посљедице политичких криза у Босни и Херцеговини, а пренебрегава узроке.
Истина је да је Босна и Херцеговина и даље једина земља у савременој Европи у којој неизабрани страни службеник себи приписује право да намеће и мијења законе, смјењује демократски изабране представнике, преуређује уставни поредак и санкционише политичке странке, а грађанима ускраћује право да такве одлуке оспоре пред судом.
Нека наша искуства тешко су замислива у демократским друштвима:
- Изборна правила мијењана су на сам дан одржавања избора.
- Уставна рјешења мијењана су како би се формирала пожељна владајућа коалиција.
- Демократски изабрани званичници смјењивани су са функција кроз политички мотивисане поступке без упоришта у Уставу.
- Политичким странкама изрицане су финансијске санкције мимо уобичајених демократских процедура.
- Кривично законодавство мијењано је како би изабрани политички лидери били кривично гоњени због одбијања да се повинују наметнутим одлукама страних службеника.
Даме и господо,
Таква пракса била би незамислива у Израелу, Сједињеним Америчким Државама или било којој европској земљи. Међутим, када се примјењује у Босни и Херцеговини, често се оправдава као нужна. Када се Република Српска успротиви таквим мјерама, представљају нас као реметилачки фактор који подрива Босну и Херцеговину.
Република Српска досљедно се залаже за дијалог, уставни поредак и поштовање Дејтонског мировног споразума. Вјерујемо да се до трајних рјешења може доћи искључиво унутрашњим договором, никако наметањем споља.
Изван оквира уставне дебате налази се још један изазов који захтијева искрено сагледавање. Тешкоће са којима се Босна и Херцеговина данас суочава не могу се у потпуности разумјети без сагледавања насљеђа радикалних исламистичких покрета који су у земљу ушли током рата деведесетих година.
На хиљаде страних муџахедина пристигло је са Блиског истока, из Сјеверне Африке и Азије, а многи су одлучили да остану и након завршетка сукоба. Неки су чак стекли и држављанство. Мреже које су успоставили нису једноставно нестале потписивањем мировних споразума; њихов идеолошки утицај наставио је да постоји дуго након рата, обликујући сегменте друштвеног и политичког живота у Босни и Херцеговини.
Проблем не лежи у сâмој религији. Проблем је у радикалним идеологијама и политичком екстремизму који религију користе као средство мобилизације, радикализације и сукоба. Циљ таквих покрета јесте да религију претворе у политичку идеологију, а државу у инструмент вјерске доминације. Босни и Херцеговини тај изазов није непознат.
Идеолошки коријени такве визије могу се пронаћи у идејама Алије Изетбеговића, бошњачко-муслиманског лидера из периода деведесетих година, који је писао да између исламског политичког поретка и неисламских институција не може бити ни мира ни суживота.
Наравно, такво поимање суштински је неспојиво са начелима плуралистичке демократије. Ипак, поједини западни креатори политика, нажалост, покушавају да нас увјере /а можда и сâме себе/ да се такви покрети могу учинити умјеренијим или ставити под контролу. Искуство, међутим, неумољиво показује супротно: гдје год се радикални исламистички покрети појаве, подривају демократске институције, шире нетрпељивост и доносе насиље и нестабилност.
Израел познаје ту стварност јер се са њом суочава свакодневно. Међутим, овај изазов далеко превазилази границе било које појединачне државе. Овдје се ради о борби између цивилизације и екстремизма, између слободних друштава и насилних идеологија. Ради се о томе да сада бирамо између оних који желе суживот и оних који желе доминацију, оних који бране живот и оних који величају смрт.
Због тога демократска друштва морају сарађивати присније него икада раније. Потребно је да размјењују обавјештајне податке и јачају партнерство на пољу безбједности у циљу разбијања екстремистичких мрежа.
Српски народ из болног искуства зна да они који желе да нас избришу ријетко кад нестају тек тако. Само мијењају методе. У једном вијеку покушали су да нас истријебе логорима и покољем. У другом то покушавају политичким инжењерингом, историјским ревизионизмом и настојањима да нам одузму права загарантована Уставом и међународним споразумима.
Зато Република Српска остаје посвећена одбрани свог идентитета, уставног положаја и демократског легитимитета.
Не зато што желимо сукобе, већ зато што нас је историја научила да слобода опстаје само онда када смо спремни да је бранимо. Ту истину добро познају и српски и јеврејски народ.
Наша је дужност да обликујемо сопствену будућност, сачувамо своје вриједности и заједно радимо на изградњи безбједнијег свијета за будуће нараштаје.
Супротставимо се антисемитизму и екстремизму. Станимо заједно у одбрану слободе. Будућност припада онима који су спремни да је бране, преноси Срна.
Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу .
