"Izašla je, a majka mi kaže: Ženi ovo" Marko Arnautović otkrio kako je upoznao suprugu Saru

Dugo se vjerovalo da je sudbonosni susret uslijedio tokom noćnog provoda u Njemačkoj dok je Marko igrao za Verder. Ipak, istina je znatno ličnija i, po Markovim riječima, “sve samo ne obična”.

– Ne, moja žena… moj brat je tada upoznao jednu djevojku, a ta djevojka je bila iz Bremena. Ja sam je vidio nekoliko puta i rekao joj: “Hej…” Tada sam još bio u Interu, to je bila 2009. godina. I onda joj kažem: “Imaš li ti neku drugaricu? Mislim, vas dvoje se, eto, tek upoznajete, zajedno ste, da tako kažem”.

I onda je ona bila kod mene kući i rekla: “Da, imam jednu drugaricu”. Pokazala mi je Saru, a ja sam pomislio: “Pa da, ali zapravo mi djeluje nekako previše fino i ozbiljno”. Zato nisam bio siguran da li je za mene, ali, rekoh, hajde…

Nije stvar u tipu. Jednostavno, ta fotografija koju mi je pokazala… bila je u nekoj haljini i, čini mi se, držala je neku fasciklu, u crvenoj haljini. Bio sam u fazonu – pa šta ako sad ide na fakultet?

A ja, ljudi moji, nemam apsolutno nikakve dodirne tačke sa fakultetom. Budimo iskreni. Ipak, rekao sam: “Da, može, sviđa mi se. Lijepa je djevojka. Hajde da stupimo u kontakt.” I tako, stupili smo u kontakt, pričali smo i dopisivali se, a ja sam joj u porukama bio u fazonu: “Znaš, Marko Arnautović, Inter Milano”, mislim, to mi je tada bio apsolutni adut – rekao je on.

Sara, međutim, nije bila oduševljena.

– Napišem joj: “Hej Saro, volio bih da te pozovem u Milano”. A ona mi mrtva hladna odgovara: “Je l’ ti misliš da sam ja jedna od takvih, ili šta ti misliš ko sam ja?” I ja sam u fazonu: “Šta? Kako to misliš?” A ona kaže: “Pa, ako takve tražiš, naći ćeš ih na pretek u Milanu. Zato me ostavi na miru. Ako hoćeš da me upoznaš, moraćeš ti da dođeš u Bremen”. I ja onda kažem njoj, mojoj drugarici: “Šta je bre s ovom? Ja je zovem, sve plaćam, častim.” I onda se, eto, taj kontakt nekako prekinuo, prosto je izblijedio. Više se nismo čuli, i kako je Bog htio, ja pređem u Verder. I onda… – nastavio je .

– Pređem u Verder iz Bremena i pozovem je, a ona u međuvremenu našla momka. I opet mi se javi ona misao u glavi: “Ej, ja sam Marko Arnautović. Šta on sad tu hoće?” U glavi mi je uvijek bilo tako.

Znaš, tada sa 19, 20 godina, bio sam užasan. Bilo je gadno. Sad to svi znamo. Svi vi to znate. Ne moramo tu ništa da se lažemo. Bio sam baš loš. I onda ona kaže: “Ne, imam momka. Možeš li, molim te, da me ne zoveš više?”

I ja pozovem ponovo. Onda se on javi i kaže nešto u stilu: “Slušaj, ne zovi više moju djevojku.” A moj ego… I ja mu kažem: “E, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.” Znaš šta hoću da kažem? Zato što, ne želim sada to da izgovorim, ali vjerovatno možeš da zamisliš u kom je to smjeru išlo. Znaš šta hoću da kažem?

Poslije toga je bilo potpuno nepotrebno, u fazonu, ne moramo ni da se viđamo i to. Ma, nema veze, j**i ga. I tako se to završilo, a onda, poslije nekih godinu, godinu i po dana, igrali smo neku utakmicu, pobijedili smo, i otišli u jedan klub u Bremenu – prisjetio se on.

Kako je izgledao sudbonosni susret?!

– Moj brat Danijel je bio tu. Svi smo otišli tamo. I onda vidim Saru za šankom, i čekam, čekam i čekam, gledam da li će joj prići neki tip. Znaš, možda je bila tu sa momkom, nisam znao. I odjednom kažem bratu: “Slušaj, Danijele, bi li mogao možda da odeš do nje i pitaš je da li hoće da se popne gore kod nas?” A on kaže: “Da, da, što da ne?” I Danijel siđe dolje, popriča sa Sarom, a Sara mu kaže: “Ne, ako nešto hoće, neka on siđe dolje. Šta ću ja gore kod njega?

Brat se penje gore i to mi prenosi. A ja mislim u sebi: “Da, važi, okej. Sad opet nešto glumi. Okej, nema problema. Siđem dolje, ni sam ne znam šta pričam. Kažem: “Ćao, ćao, Marko ovdje.” Ona kaže: “Da, znamo se, bla, bla, bla.” Ja pitam: “Kako si?” A ne znam ni sam, nisam ni znao šta pričam, glasna muzika i sve to. Nisam znao ni šta da joj kažem, razumiješ.

Kad te neko već u startu onako ohladi, bio sam skroz nervozan i zbunjen. Nisam znao šta da joj kažem, šta da je pitam. Da, ali baš smo lijepo popričali tih par minuta, i onda joj kažem: “Da li bi mi dala svoj broj telefona?” A ona kaže: “Ne. Ako hoćeš, pošalji mi poruku.” E sad, ne sjećam se da li je to bio Instagram ili Fejsbuk, nemam pojma. “Pošalji mi tamo poruku, pa ćemo pričati.”

Ja u fazonu: “Okej.” Popnem se gore kod Danijela i kažem: “Opet ovi njeni filmovi. Ne da mi broj, te ovo, te ono. Nemam pojma šta sad glumi, ali ga pretjera. Al’ nema veze.” I u nekom trenutku sam joj poslao poruku, počeli smo da se čujemo, i onda smo se vidjeli, ali smo se viđali samo u društvu.

Nije htjela da se nađemo nasamo. Htjela je da u to bude uključeno društvo jer onda ljudi ne bi pričali: “Vidi, viđa se s Markom nasamo”, i tako dalje, bla, bla, bla. I od tada smo se sve češće viđali, saznao sam više o njoj, a onda sam dobio i taj broj telefona. I onda su stvari krenule u pravom smjeru – istakao je Marko Arnautović.

Priznaje da ga je to što je Sara bila nedostupna dodatno privuklo.

– Vjerujem da je upravo to bio razlog. Onaj, da kažemo, presudni trenutak je bio kada sam je pozvao na roštilj kod mene kući. Tada smo se već neko vrijeme čuli i bili u kontaktu. Pošto smo već neko vrijeme bili u kontaktu, i sve je išlo super, ja joj kažem: “Hoćeš da svratiš kod mene? Pravim roštilj.” Ona kaže: “Da, nema problema.” Ja joj kažem: “Biće mi tu i porodica.” “Da, da, nema problema.” I tako smo sjedili, pravili roštilj, završili s jelom, i odjednom sjedimo svi mi tu i ja skontam da nema Sare.

Uđem u kuću, gledam okolo, i vidim Saru kako priča sa mojom majkom i usput joj pomaže, pere sudove, sklanja stvari. A ja u fazonu: “Čekaj malo, je l’ ja to dobro vidim?” Mislim, to je tačno ono što bi svako poželio, znaš šta hoću da kažem? Ali ne želim da ispadne… nisam ja tip koji će reći nešto poput: “Ti ostani u kuhinji, čisti moju kuću i ni riječ da nisi rekla.” Moja žena je potpuno… Može da ode i na odmor sa drugaricom, potpuno sam opušten što se toga tiče.

Da, to me je u tom trenutku baš impresioniralo, znaš. Ipak je to i dalje taj mladi um, ali znaš, taj naš srpski mentalitet i sve to. I onda ona izađe napolje da uzme nešto, a majka mi kaže: “Ženi ovo.” A ja u fazonu: “Koga da zgrabim? O čemu pričaš?”

A majka mi kaže: “Ona je tačno ono što ti treba.” I onda ja izađem, a ona se vrati unutra, a ja mislim u sebi: “Da, to je to. Sad moram da dam sve od sebe”. I od tog trenutka prošlo je 15 godina – zaključio je on, prenosi Sportal.