Милорад Додик влада Републиком Српском већ дуже од 20 година. За то вријеме није чувао власт уређеним системом, јачањем институција нити добрим резултатима у било којој области, већ углавном вјештим усмјеравањем пажње јавности на опозицију и разједињавањем исте. Ако нема јаких противкандидата – он и даље влада. Врло прагматично од прагматичног човјека, како сам себе воли назвати. Када би опозициони политичари почели говорити о урушеном образовном и здравственом систему, лошим путевима, одласку младих, институцијама које не обављају своју улогу, сигурносним и егзистенцијалним питањима, Додик хитро усмјерава пажњу јавности у другом правцу – ка разједињавању опозиције.
Додик иначе исмијава наступе Небојше Вукановића који се представља као једини искрени опозиционар. Додик годинама Вукановића представља као незрелог и неуравнотеженог политичара у покушају. Охрабрени таквим наступом предсједника СНСД-а и други политичари власти заузимају такав или још агресивниси став према Вукановићу. У овоме предњачи Предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић, који је безброј пута избацио Вукановића са сједнице Народне Скупштине, најчешће под изговором да је неуравнотежен у својим наступима, што наравно представља крање недемократски чин.
Данас када је, како се чини, опозиција већински уједињена и дјелује спремном да промјени режим, Вукановић сасвим неочекивано обрће плочу и ради у корист Додика. Непосредно пред званичну кампању, а и током изборне кампање, критика лошег рада власти од стране Вукановића прерасла је у критику опозције и њених кандидата, што многи грађани нису очекивали.
Прије пар дана Вукановић је дошао у ту фазу да професора Бранка Бланушу, кандидата опозиције за предсједника Републике Српске, универзитетског професора, назвао „празном кутијом“. Додик то наравно одмах користи и опет усмјерава пажњу јавности на разједињеност опозиције, што најбоље показује његова изјава „Вукановић га, ипак, боље познаје“ – што је написао на Иксу и објавио видео-снимак на којем лидер Листе за правду и ред Небојша Вукановић говори о Блануши као непоузданом човјеку.