Био је 21. јун 2001. године када је њен син Паули Јако Хирви страдао на Пијацале Гондар (Piazzale Gondar), након што га је ударио младић који је јурио у свом жутом „поршеу“. За воланом је био Омер Халиловић, поријеклом из БиХ, који је имао и низоземско држављанство.
Смрт на лицу мјеста
Паули је преминуо на лицу мјеста, а још неколико људи је повријеђено. Халиловић је побјегао заједно са својим рођаком С. С. (такође из БиХ, настањеним у Низоземској), који је возио други „порше“. Двојица рођака су се утркивала дуж обале Риминија, када је Халиловић изгубио контролу и ударио Паулија.
Тих дана у Риминију ово је била главна тема. Паули, иако рођен у Финској, у Италији је живио од 1972. године и био је веома познат и вољен у том граду. У Римини се доселио с мајком још као дијете. Радио је као рестауратор, бавио се волонтеризмом и имао је много пријатеља. Двојица пријатеља била су с њим те вечери на Пијацале Гондар, када га је Халиловић ударио док је Паули био на скутеру.
„Могла је то да буде масовна трагедија. Могли су да убију много људи, не само Паулија“, каже мајка Теа.
Мајка видјела „порше“ и дан раније
У њој и даље тиња бијес због начина на који је поступило низоземско правосуђе. Двојица рођака су побјегла из Италије и одмах се вратила у Низоземску након трагедије. С. С. се предао мјесец и по касније: нагодио се на казну од годину и два мјесеца. Халиловић је осуђен на три године и 10 мјесеци, али тек 2006. низоземске власти су саопштиле да су га ухапсиле ради екстрадиције, коју је Италија више пута тражила, и то захваљујући интервенцијама Серђа Гамбинија, тадашњег посланика.
„Од тада више не знамо ништа“, шири руке Теа и додаје: „Не знамо да ли је онај који је убио Паулија заиста одслужио казну. Годинама сам се питала хиљаду питања, сваког дана. Тај жути 'порше', који је прегазио Паулија, видјела сам и дан прије трагедије и помислила: вози пребрзо, могао би некога да повриједи.“
„Он и даље живи са мном“
Али, Теа каже да је временом схватила неке ствари: „Схватила сам да је Бог тако хтио. Хтио је да позове Паулија на небо, иако је био млад. И више не осјећам мржњу према ономе ко га је убио.“
Потребна је храброст да се дође до такве спознаје. Теа је имала много снаге и захваљујући другој дјеци, Марку и Мартини Марангони.
„Били су веома везани за Паулија. Сви су вољели Паулија. Али он је увијек овдје са мном: осјећам га“, закључила је Теа, преносе .
Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу .
