BANjALUKA - Prvi turnir rukometnih veterana u Banjaluci, u organizaciji RK Mladost i beogradskog BASK-a, okupio je mnoga zvučna imena sa prostora bivše Jugoslavije. Jedan od najistaknutijih asova svakako je Ivan Lapčević.
Rođeni Aleksandrovčanin, prve korake napravio je u tamošnjoj Župi, pa je preko niškog Železničara stigao do velike Barselone, moćnog njemačkog Gumersbaha i mađarskog giganta Vesprema. Može da se pohvali da je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio dvije bronzane medalje na svjetskim prvenstvima 1999. i 2001. godine, te sa je bio i učesnik Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine. U velikom razgovoru za "Glas Srpske", otkrio je kako je potpisao za Crvenu zvezdu, čiji je navijač, kako kaže, "po rođenju, po ocu", ali i zašto nikad nije zaigrao za "crveno-bijele".
Fakti:
- Najbolje igrao u Gumersbahu
- U Srbiji fali interes za rukomet
- Danas pomaže igračima, piše knjige...
- Potpisao sam ja svojevremeno za Zvezdu. Doduše, potpisao sam pod pritiskom, zato što je tada bila neka garnitura, neka politička afera i priča pred Olimpijske igre. Rekli su mi: "Ili Zvezda ili vojska". Pošto sam bio u Želji i bio maksimalno zadovoljan, imao sam sve uslove koji su mi bili potrebni. Ali su čak i ljudi iz Želje bili uslovljeni da me pozovu i kažu mi: "Ovako mora". Ja sam potpisao za Zvezdu, ali su posle došli izbori 5. oktobra. Pala je ta garnitura u Srbiji. Onda su me pozvali i rekli: "Raskidamo ugovor". Ja se vratim u Niš. Znači, nisam odigrao nijednu utakmicu za Zvezdu, bio sam samo u nekom pripremnom periodu.
GLAS: Klub Vaše mladosti, Železničar dugo godina je bio ozbiljna ekipa. Tuta Živković je bio trener, osvajali ste i trofeje.
LAPČEVIĆ: Bila je to stvarno dobra ekipa. Igrali smo protiv Zvezde, Partizana, Lovćena, Sintelona... Tada smo imali jako dobru ligu. Svaka utakmica bila je puna hala, gde god da odeš, a posebno kod kuće. U Nišu smo imali 8.000 gledalaca na međunarodnim utakmicama protiv Lemga, protiv još nekih nemačkih i francuskih ekipa. To je bio ambijent. Red ljudi ostajao je ispred hale, nisu svi mogli da uđu. Sada kada pogledamo i derbi Zvezde i Partizana, dođe 50 ili 100 ljudi. Ali nadamo se da će ići nabolje.
GLAS: Iz Niša ste prešli u Barselonu. Kako gledate na taj period?
LAPČEVIĆ: Sećam se da sam možda dva-tri meseca pre nego što su me pozvali iz Barselone gledao utakmicu Barselona - Kil. Nisam mogao sebe da zamislim u tom ambijentu i na tom nivou. I onda, ne znam kako je došao taj poziv. Oni su tada imali ideju da pozovu Ljubu Pavlovića, koji je igrao sa mnom u Nišu. On je zablistao na nekom Svetskom prvenstvu za juniore. Međutim, primetili su mene i rekli: "Da vidimo ovog, ne igra loše odbranu.“ Posle sam na Svetskom prvenstvu protiv Španije odigrao baš dobro odbranu protiv Andreja Šćepkina. Nije dao možda nijedan gol u toj četvrtfinalnoj utakmici. Posle me i Vuja zvao, pošto je bio u Sijudad Realu, da dođem kod njih. Ja mu kažem: "Zvali me iz Barselone“. On kaže: "Ako te zovu iz Barselone, to se ne odbija. Nema veze što sam ja u Sijudad Realu i što bih voleo da dođeš kod mene".
GLAS: Gumersbah se, s druge strane, pokazao kao pun pogodak?
LAPČEVIĆ: Jeste. Tu sam negde igrao najbolji rukomet u svojoj karijeri. Levi bek, pošto sam lutao posle u Barseloni i u reprezentaciji. Malo desni bek, malo pivot. Sećam se Svetskog prvenstva u Egiptu. Protiv Španije igrao sam i levo krilo. Bio sam i specijalac za odbranu. I onda me je Sead Hasenefendić pozvao i kaže: "Samo si levi bek i samo odbranu u sredini igraš.“ To je to što mi je trebalo. I stvarno sam to ispoštovao. Te prve godine sam bio proglašen za najboljeg levog beka u Bundesligi. To je možda i najveći lični uspeh u mojoj karijeri, pored takvih levih bekova.
GLAS: Povratak u Srbiju poslije Vesprema? Bio je to prilično neočekivan.
LAPČEVIĆ: Negde je, vrlo rano, došlo do nekog zasićenja u karijeri, sa 34 godine, ranije nego što sam planirao. Imao sam sedam operacija, stvarno tešku karijeru. U mlađim kategorijama sam igrao i za juniorsku i za seniorsku reprezentaciju, za Želju i za Župu. Imao sam po četiri-pet utakmica u nedelji. U Vespremu su hteli da ostanem još godinu, dve. Ja sam rekao da ne mogu više, da završavam karijeru. I onda sam došao u Srbiju. Tada mi je predsednik, doktor Dušan Šokorac, rekao: "Ajde, pomozi nam jednu utakmicu.“ Ja sam mu rekao: "Gde da dođem sada? Nije realno.“ Ali on je dolazio par puta kod mene kući u Beogradu. Zvoni na vrata: "Ajde, dođi.“ Bio je uporan. Zvao me, zvao: "Ajde jednu utakmicu, ajde, ajde dve..." I ja odem i odigram. Posle se ispostavilo da je to bila jedna od možda najboljih odluka u mom životu. Posle samo tri meseca moja žena je ušla u rizičnu trudnoću. U petom mesecu imala je neke probleme. I onda sam baš zvao tog doktora Šokorca. Kažem: "Doktore, imate li nekoga ko može da mi pomogne?“ On odmah pozove direktora Narodnog fronta i kaže mi: "Ideš kod direktora odmah, vodi ženu, odmah.“ Celo medicinsko osoblje se diglo. Sve se dobro završilo. To je to bila jedna šokantna situacija. Ali tada, da nisam znao Šokorca, ne bih znao kome da se obratim. Dolazio sam iz inostranstva, ne znam ljude, ne znam nikog.
