Crno podebljano slovo u kalendaru: Sutra je važan svetac, pazite koga puštate u kuću

Pred vama je dan koji u domove donosi poseban duhovni mir, jer je u crkvenom kalendaru sutrašnji datum upisan crnim, podebljanim slovom.

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra čuvaju spomen na veliki praznik  Prenos moštiju Svetog Aleksandra Nevskog, a zajedno sa njim praznuju se i Sveti Aleksandar, Jovan i Pavle Novi.

Među našim narodom ovaj praznik ostao je upamćen i pod imenom Lesendrovan. Od davnina se prenosi verovanje da sutrašnji dan nosi posebnu milost za svaku kuću, naročito za one porodice koje pod svojim krovom imaju nekoga bolesnog ili slabog.

Šta sutra ujutru valja uraditi za svoje najmilije?

Narodna tradicija nalaže da se na sutrašnji praznik rano ujutru ode u hram, zapali sveća i uputi iskrena molitva ovom velikom čudotvorcu. Stariji su uvijek govorili da Sveti Aleksandar Nevski ne ostavlja na cedilu one koji mu se obrate čista srca, pa se vjeruje da molitva izgovorena na ovaj dan donosi olakšanje i iscjeljenje svima koji boluju.

Osim odlaska u crkvu, za ovaj praznik vezuje se i jedan lepi, domaćinski običaj. Ako vam sutra u kuću dolaze dragi ljudi, po starom srpskom redu valja ih ponuditi domaćom rakijom čim prekorače kućni prag. Time se, prema narodnom verovanju, u dom prizivaju zdravlje, dobro raspoloženje i sloga među prijateljima.

Vladar koji je snagu tražio u veri, a ne u broju vojnika

Priča o ovom velikom svetitelju počinje još u 13. veku. Rođen je 30. maja 1221. godine kao sin velikog kneza Jaroslava, a od najranijeg detinjstva bio je posvećen Bogu. Prezirao je svetsku sujetu, voleo Hrista i noći provodio u tajnim molitvama.

Mladost je proveo u Novgorodu, gde je 1228. godine preuzeo vlast, dok je knez ovog grada zvanično postao 1236. godine. Kada je papa Grgur Deveti 1237. godine pokrenuo pohod na ruske zemlje, mladi knez je bez oklevanja ustao u zaštitu pravoslavlja.

Ostaće upamćene njegove reči koje je pred presudnu bitku izgovorio svojim borcima: “Bog nije u sili, nego u pravdi.”

Iako je njegova vojska bila brojčano slabija, knez se uzdao u Božiju pomoć. Dana 15. jula 1240. godine, na ušću reke Ižore, na obalama Neve, izvojevao je veličanstvenu pobedu nad Šveđanima, nakon čega je u narodu zauvek ostao prozvan Nevski. Zabilježeno je i da se uoči te bitke jednom njegovom vojvodi javio privid svetaca Borisa i Gljeba, koji su obećali pomoć svom srodniku.

Odbio da se pokloni idolima u Zlatnoj Hordi

Sudbina ga je kasnije vodila kroz velika iskušenja. Od tatarskog kana dobio je 1249. godine vlast nad čitavom južnom Rusijom i Kijevom, a od 1252. godine nosio je titulu velikog kneza Vladimirskog, ulažući ogroman trud da podigne i uredi zemlju koja je trpela pod tatarskim pritiskom.

Bio je čovek izuzetne mudrosti, telesne snage i lepote, zbog čega ga je uvažavao i sam tatarski kan. Kada je otišao u tatarsku Zlatnu Hordu, odlučno je odbio da prođe kroz oganj i da se pokloni njihovim idolima. Kanu Batiju tada je hrabro rekao sledeće.

“Tebi ću se pokloniti, jer te Bog počastvova carstvom, a tvari, idolima, neću se pokloniti. Hrišćanin sam, i ne klanjam se tvari; klanjam se Bogu, Jednome u Trojici slavljenome koji je stvorio nebo i zemlju; Njemu služim i Njega počitujem.”

Nakon toga zidao je mnoge svetinje i činio bezbrojna dela dobročinstva. Svoj narod i svoju veru mudro je čuvao punih 27 godina.

Čudo koje je zapanjilo sve prisutne na sahrani

Osjećajući da mu se bliži kraj, ispunio je davnašnju želju svog srca – pred samu smrt se zamonašio i uzeo ime Aleksije. Nakon što se pričestio, upokojio se u Gospodu 14. novembra 1263. godine, u svojoj 43. godini.

Sahranjen je u manastiru Roždestva Presvete Bogorodice u Vladimiru, a tog dana dogodilo se nešto što je sve prisutne ostavilo bez daha. Dok mu je mitropolit prilazio da mu u ruku stavi oproštajnu gramatu, svečani pokojnik je, prema predanju, sam otvorio ruku i uzeo papir.

Njegove mošti pronađene su i položene u sabornu crkvu manastira 1381. godine, dok je u vreme cara Jovana Četvrtog, 1547. godine, određeno da se njegov spomen zvanično praznuje 23. novembra, na dan njegove sahrane. Kasnije, 1724. godine, po naređenju cara Petra Velikog, mošti su prenete iz Vladimira u Petrograd, u Aleksandro-Nevsku lavru, gde počivaju i danas.

Predanje o noćnom buđenju iz groba

O čudima ovog svetitelja i danas se sa strahopoštovanjem priča. Jedno staro predanje kaže da su se u crkvi gde su počivale njegove mošti jedne noći sveće same od sebe upalile.

Iz oltara su navodno izašla dva starca, prišla njegovom grobu i pozvala ga rečima: “Aleksandre, ustani i spasi praunuka Dimitrija, koga napadaju tuđinci.”

Prema toj priči, svetac je zaista ustao iz groba i krenuo sa njima. Čovjek koji je brinuo o crkvi sve je to posmatrao i odmah izvestio crkvene vlasti. Nakon toga, sveštenici su mošti postavili u kivot, a verni narod koji im je prilazio sa dubokim poverenjem i verom dobijao je isceljenje od raznih bolesti.

Zato sutra, ako imate priliku, svratite do najbližeg hrama, upalite sveću za zdravlje svojih ukućana i u miru uputite kratku molitvu svetitelju koji vekovima važi za zaštitnika bolesnih i nevoljnih, prenosi Ona.