Свакодневно викање, понављање градива до касно у ноћ, осјећај немоћи, кривице и потпуне исцрпљености, сценарио је са којим се сусрећу бројни родитељи дјеце са тешкоћама у учењу и пажњи.
О томе како изгледа пут до праве дијагнозе, зашто је опасно доносити закључке након само једног кратког разговора и које су могућности подршке доступне у Бањалуци и Републици Српској, за "" говори др Јелена Кнежевић Црнокрак, специјалиста дјечије и адолесцентне психијатрије у Центру за заштиту менталног здравља Дома здравља Бањалука.
АДХД се не утврђује на основу једног сусрета
АДХД, односно поремећај пажње с хиперактивношћу, може се испољавати кроз тешкоће с одржавањем пажње, организацијом активности и контролом импулса, али и кроз изражену потребу за кретањем.
Међутим, појединачни симптоми нису довољни да би се поставила дијагноза.
Како објашњава др Кнежевић Црнокрак, стручна процјена почиње када дијете или адолесцент испољава тешкоће у понашању или школском постигнућу које захтијевају додатно испитивање.
"Да би се поставила дијагноза, дјечији психијатар би требало да утврди да ли постоје дијагностички критеријуми у више од једног окружења, на примјер у кући и школи. Информације се прикупљају од родитеља, учитеља или наставника", наводи она.
Процјена, како истиче, обухвата детаљан клинички интервју с родитељима, преглед дјетета и посматрање његовог понашања. Важне су и додатне информације од особа које дијете познају у различитим ситуацијама, укључујући васпитаче, учитеље и наставнике.
У поступку се користе и структурисани дијагностички интервјуи прилагођени дјеци, као и скале процјене намијењене родитељима и наставницима. Оне помажу да се сагледа понашање дјетета код куће, у школи и током ваншколских активности.
У појединим случајевима може бити потребно и неуропсихолошко тестирање.
"Инструменте процјене и неуропсихолошко тестирање важно је разумјети као потврду сумње на дијагнозу АДХД-а, која се поставља првенствено на основу историје пацијента, опсервације и дијагностичких критеријума", појашњава др Кнежевић Црнокрак.
Другим ријечима, ниједан појединачни тест нити утисак стечен током кратког разговора не би требало посматрати издвојено од осталих података о дјетету.
Један од разлога због којих родитељи тешко процјењују када треба потражити помоћ јесте то што се многа дјеца повремено тешко концентришу, одлажу обавезе или губе интересовање за активности које им нису привлачне.
Др Кнежевић Црнокрак наводи да се симптоми АДХД-а групишу у двије категорије – непажња и хиперактивност и импулсивност.
"Симптоми непажње укључују то да дијете не обраћа пажњу на детаље, да му пажњу лако поремете и најмање дистракције, да има проблеме с организацијом својих активности и да лако губи своје ствари", објашњава она.
Другу групу чине симптоми хиперактивности и импулсивности. Дијете може често бити у покрету, устајати у учионици, трчати или се пењати у ситуацијама у којима то није примјерено, одговарати прије него што је питање завршено или имати тешкоће с чекањем реда.
За процјену је важно и када су се симптоми појавили и колико утичу на дјететов живот.
"Значајно је да симптоми постоје прије навршене 12. године и да ометају социјално и академско функционисање дјетета", наводи др Кнежевић Црнокрак.
Тешкоће с учењем и концентрацијом саме по себи не значе да дијете има АДХД. Због тога је важно да стручњак сагледа цјелокупну слику, умјесто да се закључак доноси на основу једног понашања или школског успјеха.
Родитељи често најбоље познају свакодневне навике дјетета, ситуације у којима се тешкоће јављају и начине на које покушавају да их превазиђу. Наставници, с друге стране, могу дати увид у понашање дјетета у учионици, праћење наставе, извршавање задатака и односе с вршњацима.
"Јасно је да је разговор с родитељем и школом неопходан у склопу процјене и дијагностике овог поремећаја", истиче др Кнежевић Црнокрак.
Такав приступ помаже да се утврди да ли се тешкоће испољавају у различитим ситуацијама, колико дуго трају и на који начин утичу на дјететово функционисање. Родитељске опсервације су дио информација које стручњаку могу помоћи да боље разумије дијете, док подаци из школе омогућавају увид у његово понашање изван породичног окружења.
Недоумица може остати и након што родитељ потражи стручну помоћ, посебно ако и даље примјећује тешкоће које утичу на свакодневни живот дјетета.
У том случају може затражити друго стручно мишљење, а важно је и да изнесе конкретне примјере понашања, тешкоћа с којима се дијете суочава и ситуација у којима оне долазе до изражаја.
"Као и у другим болестима или поремећајима у медицини, и овдје родитељ може увијек да потражи друго мишљење, али значајно је напоменути да то није дијагноза која се поставља ад хоц након једног прегледа, већ је потребна детаљна процјена, пажљиво прикупљање података и један континуитет психијатријског праћења и опсервације, што би требало довести до прецизне дијагностичке одлуке", наводи докторка за "БЛ портал".
То значи да родитељ који је забринут због дјететових тешкоћа не мора одустати од тражења одговора уколико сматра да његова запажања нису довољно размотрена. Истовремено, ни сумња родитеља, колико год била оправдана, сама по себи не потврђује одређену дијагнозу. Циљ процјене јесте да се утврди шта се заиста дешава, а не да се унапријед потврди или одбаци претпоставка о АДХД-у.
Искуства читатеља показују да родитељи у потрази за одговорима често истражују и комплементарне приступе, попут дефектолошких третмана, рада са психолозима или процјене ране сензорне интеграције и интеграције примитивних рефлекса који могу утицати на моторику, мирно сједење и пажњу.
Док комплементарни приступи пружају додатне увиде, стручњаци поручују да званична дијагностика и даље захтијева тимски рад унутар здравственог система.
"Дијагностика АДХД-а код дјеце и младих се може обављати у Бањалуци и Републици Српској у оквиру здравствених установа које имају одговарајуће капацитете за процјену менталног здравља дјеце и младих", закључује др Кнежевић Црнокрак.
Први корак за све родитеље који сумњају на ове тешкоће јесте обраћање породичном љекару или педијатру који их упућује у Центар за заштиту менталног здравља, уз поруку родитељима да не одустају и потраже стрпљиву, темељну и континуирану подршку за своје дијете.
Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту на порталу .
