Sjećanje na Sergija Lukača: Novinar, profesor i misionar zdravog života

Kad je, pre dve godine objavljena monografija "Sergije Lukač - Prometej novinarstva" - za koju autori Radivoje Petrović i Slobodan Penezić zaslužuju sve pohvale - pomislio sam da su svoje delo mogli nasloviti i sa "Sergije Lukač - Prometej novinarstva i misionar sporta i zdravog života".

Prosto zato što je Sergije Lukač (1920-2004), jedan od naših najcenjenijih novinara, legenda NIN-a, duže nego u novinarstvu bio u sportu i posvećen zdravom životu koji je, misionarski uporno, decenijama promovisao lucidnim tekstovima i ličnim načinom življenja, uvek strasno predan antičkom geslu o spoju zdravog tela i zdravog duha. 

Odgovarajući jednom na pitanje na koje je svoje dostignuće najviše ponosan - a bio je istaknuti novinar, osnivač Katedre za novinarstvo na beogradskom Fakultetu političkih nauka, uspešni atletičar i sportski funkcioner, pisac i prevodilac, partizan i patriota, humanista, rekao je: "Na 70 godina rada u fizičkoj kulturi." Imao je običaj da kaže kako kroz sport slavi radost življenja.

Otac - sportski uzor

Sklonost ka sportu Sergije Lukač je nasledio od oca Feodora, čuvenog hirurga, sa diplomom iz Berna, koji je bio atletičar, gimnastičar i fudbaler, poznat i po tome što je (1910) doneo prvu fudbalsku loptu u Bosnu. 

Njegov jedinac Sergije, kog je dobio iz braka sa Švajcarkinjom Lini Gugisberg, prvo se zaljubio u fudbal igrajući ga po ulicama i mahalama Mostara u kojem su živeli do početka Drugog svetskog rata. Pošto je to bio opasan kostolomački fudbal, a fer-plej još negde daleko iza hercegovačkih brda, Feodor je uporno nastojao da sina "prebaci" na bezbedniju i, kako je govorio, "lepšu atletiku".

U tome je uspeo 1936. godine, kada je, njihovim automobilom, sina poveo na Olimpijske igre u Berlinu, gde se Sergije, gledajući crnoputog Džesija Ovensa i druge vrhunske atletičare, mladalački zanesen, bacio u naručje "kraljici sportova". Tamo su učestvovali i pobedili na nekoj revijalnoj trci automobila, na čemu im je lično čestitao Jozef Gebels, šef Hitlerove propagande. Sergiju se Gebels nije nimalo dopao, a opisao ga je kao "žgoljavka sa malom vlažnom šakom".

Po povratku u Mostar, otac i sin su se dali na uređenje atletskih staza i rupa sa peskom za skok udalj i troskok, kao i na formiranje atletskog kluba u čemu su im prvi u pomoć priskočili članovi Sergijeve muzičke grupe u kojoj je on svirao harmoniku. Osim atletikom, Sergije se tada bavio i plivanjem i redovno odlazio na skijanje u maminu Švajcarsku.

Intenzivno bavljenje sportom, pre svega atletikom, Sergije je nastavio i po odlasku na studije prava u Grenobl. Pažnju kolega skrenuo je ubedljivom pobedom na 400 metara na prvenstvu univerziteta. Akademski i sportski uspon prekinuo mu je Drugi svetski rat zbog kojeg se, nakratko, vratio u Mostar, a onda, u strahu od ustaša, pobegao u Beograd.

Prethodno je njegov otac Feodor bio uhapšen i poveden na streljanje, ali se spasao skokom sa visoke litice u Neretvu pre nego što je stroj ustaša otvorio vatru. U porodici Lukač, ali i u celom Mostaru, nije bilo dileme da se doktor Feodor spasao zahvaljujući svojoj sportskoj spretnosti. Ta ocena duboko se urezala u sećanje njegovog sina, koji je poklonik sporta ostao do kraja života.

Sremski front, Zagreb, Beograd...

Sergije Lukač je, kao partizan, teško ranjen na Sremskom frontu. Operacija nije uspela da mu u potpunosti vrati funkciju lakta na desnoj ruci pa je zvanično proglašen invalidom. Uprkos tom hendikepu, Sergije je posle rata neprestano bio sportski aktivan kao takmičar, osnivač i funkcioner u nekoliko atletskih klubova i višedecenijski rekreativac i promotor zdravog života.

U Zagrebu, gde je nastavio studije prava, bio je među osnivačima univerzitetskog atletskog kluba Akademičar, a potom i AK Mladost, jednog od najuspešnijih u novoj Jugoslaviji. U dresu Mladosti se takmičio u sprinterskim disciplinama 100 metara, 110 metara s preponama, 400 i 400 metara s preponama. Na 400 metara jednom je bio peti na državnom prvenstvu, a zapažene rezultate imao je i u ostalim disciplinama. Nastupao je i za državnu reprezentaciju. To je već i vreme kada radi kao novinar.

Studije i sportsku karijeru nastavio je u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet i bio atletičar u Crvenoj zvezdi. Tada je zapažen i kao urednik u "Sportskoj knjizi" i novinar lista "Fudbal". U Zvezdi je postao i predsednik Atletskog kluba, a pod njegovom "komandom" crveno-beli su prvi put postali ekipni prvaci države.

Iz Zvezde je prešao u Partizan, za koji je inače navijao, i dogurao do funkcije potpredsednika atletskog kluba u kojem je bio i trener. Kao trener i funkcioner radio je i u Atletskom savezu Jugoslavije. Za njegovu sportsku biografiju karakterističan je i podatak da je, sedamdesetih godina prošlog veka, bio u štabu fudbalske "B" reprezentacije Jugoslavije.

Borac za čist sport 

Najvažniji deo Lukačeve novinarske karijere bio je rad u NIN-u započet 1953, a neprekinut, praktično, do smrti. U međuvremenu je bio osnivač Katedre za novinarstvo na beogradskom Fakultetu političkih nauka (FPN) i njen šef i predavač skoro dve decenije. U tom vremenu, kao Prometej novinarstva, on je, istovremeno, i Prometej borbe za bolji i čistiji sport i zdrav način života. Misionar kakvom u Jugoslaviji nije bilo ravnog.

Njegovo pisanje o sportu bilo je miks socioloških, filozofskih, psiholoških sudova i zapažanja. On nije samo opisivao i prenosio ono što se vidi na utakmici, on je objašnjavao zašto je to što viđeno bilo baš takvo, a ne drugačije i, na osnovu uočavanja svih mogućih uticaja na sport predviđao kakve će "plodove" on donositi.

Bio je, takođe, neumorni kritičar svega negativnog u sportu, od preteranog i razornog uticaja politike do opasnog upliva "hemije", tj. dopinga. 

U zrelijim novinarsko-profesorskim godinama, a i kao penzioner, što on, suštinski, nikada nije bio, Lukač je po mladalačkoj zaljubljenosti u sport i istrajavanju u njemu bio redak primer u našoj sredini i pravi uzor. 

"U njegovom kalendaru nije bilo praznih dana kada je sport u pitanju", govorio je njegov Mostarac i dugogodišnji prijatelj Risto Čalija.

Za razliku od ogromne većine svojih novinarskih kolega, sklonih verbalnoj akrobatici u kafanama punim duvansko-alkoholnih isparenja, koji nisu primećivali da im odeća postaje sve tesnija, on je na sportskim terenima u parkovima ili na običnim livadama, trčeći, igrajući fudbal, vozeći bicikl ili (samo) bacajući bumerang, pedantno trošio kalorije, čineći svoju figuru savršenom, a svoj duh vedrijim. Redovne treninge je sam osmišljavao, nastojeći da za sobom "povuče" što više komšija, prijatelja, poznanika.

Novinar Petar Peca Popović, njegov sused na Topčideru, pisao je o Lukačevom posvećivanju komšijskoj deci, najčešće u parku, s ciljem da ih navede da se bave sportom i da ga zavole. "U ranom detinjstvu je najvažnije uticati na razvoj deteta, jer njegovo držanje i zdravlje isključivo zavise od tog perioda", govorio je Lukač. 

Lukačevi studenti sa FPN-a rado se sećaju "pikanja" fudbala s njim na malom betonskom igralištu u dvorištu fakulteta. Iako je razlika među njima bila tridesetak godina, profesor im nije "davao pardona", jer je uvek bio u punoj kondiciji. 

"Sav je bio od kostiju i mišića, mnogi od nas imali su veći stomak od njega", rekao je jednom direktor RTS-a Dragan Bujošević, njegov "đak". 
Sportska figura i elegancija u odevanju bili su, inače, Lukačev zaštitni znak.

Intervju u zoru

Novinar "Borbe" Bojan Milovanović bio je ne malo iznenađen kad mu je Lukač traženi intervju zakazao na Adi Ciganliji u šest sati ujutro. Još veće iznenađenje doživeo je kada se sa sagovornikom našao na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme. Lukač mu je tada dao bicikl, koji je izvadio iz gepeka svog auta i predložio mu da ga vozi dok on trči i da tako razgovaraju.

Imao sam čast - možda zato što sam bio sportista, "njegov" partizanovac i Hercegovac - da, dok mi je bio profesor novinarstva, ponekad popričamo o sportu i značaju sporta ne samo za mlade, nego i za "fizičko i mentalno zdravlje naroda".

Sećam se njegove tvrdnje, koja je zvučala kao upozorenje, da sport i novinarstvo imaju nešto zajedničko, a suštinski bitno: traže upornost i punu predanost, i mnogo troše onoga ko im se posveti.

Tirnanićeve oproštajne riječi

Sergije Lukač je umro u Beogradu, u kojem je proživeo šest decenija. U legendu se preselio 2004. u 85. godini. U NIN-ovom tekstu oproštaja s njim Bogdan Tirnanić je napisao:

"Umro je u dubokoj starosti, ali je otišao kao mladić. Nisam verovao da mu se to ikad može dogoditi. Bio je fanatik kondicije, mogao je da 'iz mesta' skoči na pisaći sto."

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.